Србија која је поново почела да вјерује да може

Време Александра Вучића

Пише: Српскопитање

Постоје политичари чији мандати остану записани у изборним резултатима. А постоје и државници чије време остане записано у путевима, мостовима, пругама, болницама, фабрикама, стадионима и потпуно промењеној слици једне земље.

Александар Вучић је на чело српске политике дошао у времену када Србија није имала луксуз да чека. Била је потребна политика која ће покренути земљу, привући капитал, градити инфраструктуру, отворити радна места, обновити војску и вратити Србији политичку тежину коју држава мора да има ако жели да сама одлучује о својој будућности. Више од деценије касније о Александру Вучићу се може мислити различито. То је демократија и то је природа политике. Али Србију из времена његовог доласка и Србију данас довољно је ставити једну поред друге.

Разлика се не мора објашњавати. Разлика се види. И велики део те промене носи политички потпис Александра Вучића. Од земље која је чекала до земље која гради. Деценијама смо слушали о коридорима, обилазницама, мостовима и пругама који ће бити завршени „једног дана“.

У време Александра Вучића многи од тих пројеката престали су да буду обећања. Постали су стварност!

Изграђене су стотине километара аутопутева и брзих саобраћајница. Завршавани су коридори, изграђен је „Милош Велики“, развијан Моравски коридор, повезани Рума и Шабац, Шабац и Лозница, завршаване деонице обилазнице око Београда и покретани нови велики правци.

Иза сваког километра налази се много више од асфалта. Налази се политика Александра Вучића да Србија више не сме да чека деценијама да би завршила оно што је започела. А онда је дошла железница.

Земља у којој је железница годинама била синоним за спорост добила је модерне возове и брзе пруге. Оно што смо некада гледали у развијеним европским земљама почели смо да гледамо и код своје куће. То је можда најбоља слика промене Србије у Вучићево време: од земље која је чекала будуцност до земље која је почела сама да је гради.

Економија без које нема снажне државе

Александар Вучић је веома рано своју политику засновао на идеји да нема политички снажне државе без економски снажне државе. Зато је привлачење инвестиција постало један од темеља његове политике. Годинама је разговарао са председницима, премијерима, инвеститорима и највећим светским компанијама, позивајући их да свој капитал уложе управо у Србију. Отваране су фабрике и индустријски погони, развијане индустријске зоне, повећавани производња и извоз и отварана нова радна места. Расле су плате, минимална зарада и пензије, док је незапосленост значајно смањена у односу на почетак претходне деценије.

Србија још није довољно богата. Још много људи мора да живи боље. Али постоји огромна разлика између државе која размишља како да преживи и државе која размишља о следећој милијарди инвестиција. До те промене није дошло случајно. Она је резултат политике вођене са једним јасним циљем: да Србија сваке године буде економски снажнија него претходне.

Београд на води – најбољи одговор онима који нису веровали

Ако постоји место на којем се промена Србије може видети голим оком, онда је то обала Саве. Тамо где су деценијама били запуштени објекти, складишта, колосеци и неуређена обала, данас се налази Београд на води. Постао је једна од најпрепознатљивијих разгледница модерне Србије и, по уређености обале, парковима, архитектури и садржајима, један од најатрактивнијих нових урбаних простора у овом делу Европе.

А постоји и занимљив парадокс.

Многи који су најгласније критиковали Александра Вучића и Београд на води данас управо тамо проводе своје време. Шетају променадом коју су критиковали. Воде децу у паркове. Седе у ресторанима уз Саву. Улазе у Галерију. Фотографишу Београд који је настао управо захваљујући пројекту против којег су се некада борили. И можда бољи одговор од тога није потребан.

Јер пројекат се на крају не мери оним сто је о њему говорено док је настајао. Мери се тиме ста је остало када су политичке расправе прошле. А Београд на води се наставља развијати. Велики нови урбани пројекти планирани су и са новобеоградске стране, са стотинама хиљада квадратних метара нових садржаја. Београд коначно престаје да окреће леђа својим рекама.

ЕXПО 2027 – свет долази у Србију

Следећи велики симбол те политике бице ЕXПО 2027. Србија се припрема за највећи међународни догађај који је до сада организовала, уз учешће великог броја земаља и очекивање милиона посета. Некада би сама помисао да Србија буде домаћин догађаја таквих размера деловала преамбициозно.

Данас се за њега већ гради. ЕXПО није само неколико месеци изложбе. То су нови објекти, путеви, железничка инфраструктура, хотелски капацитети, инвестиције и прилика да се Србија представи свету. То је филозофија развоја Александра Вучића преточена у један пројекат: поставити циљ који многима изгледа превелик, а онда организовати државу да га оствари.

Метро – оно о цему је Београд деценијама прицао

Генерације Београђана слушале су приче о метроу. Мењале су се власти, цртале трасе, наручивале студије и пролазиле деценије. Данас се Београд припрема за изградњу савременог метро система који треба потпуно да промени начин функционисања главног града. Када се повежу метро, брзе пруге, нови мостови, обилазнице, путеви и нови урбани центри, Београд добија инфраструктуру озбиљне европске метрополе.

Ако тај посао буде завршен како је планирано, генерације ће користити оно што је започето управо у време Александра Вучића.

Вучић је Србију приближио свету

Постоји промена коју често узимамо здраво за готово. Некада је путовање из Србије до великих европских престоница било много компликованије. Данас се из Београда свакодневно лети према десетинама европских градова. Али више није само Европа близу.

О Америци, Канади, Кини и директним интерконтиненталним везама некада смо углавном говорили као о нечему што имају много веће и богатије државе. Данас из Београда постоје директне интерконтиненталне линије. У центру те трансформације налази се „AIR Serbia“.

Од националне компаније са неизвесном будућношћу створен је авио-превозник са једном од најзначајнијих мрежа у региону, који Србију директно повезује са Европом, Северном Америком и Азијом. Авион са именом Србије данас лети преко Атлантика и дубоко према Азији. Иза тога поново стоји стратешка одлука државе у време Александра Вучића да Србија мора имати снажну националну авио-компанију. Србија више није слепа тачка на европској мапи. Постаје регионално саобраћајно чвористе.

Србија је поново почела озбиљно да улазе у своју војску

Вучићев политички печат посебно је видљив и у Војсци Србије. Његова политика била је јасна: Србија жели мир, али држава која жели да буде поштована мора бити способна да заштити себе. Зато су набављани хеликоптери, системи противваздушне одбране, беспилотне летелице, оклопна возила и друга савремена средства. Развијана је домаћа наменска индустрија, модернизована постојећа техника, а уговорена је и набавка француских Рафала. После много година Србија поново озбиљно улаже у своју одбрамбену способност.

И мало је области у којима је лично инсистирање Александра Вучића толико видљиво као у обнови Војске Србије.

Држава која је вратила спорт међу националне приоритете

А постоји област у којој се величина државне подршке мозда најбоље види кроз емоцију милиона људи – спорт.

У време Александра Вучића држава је почела да улаже огромна средства у спортску инфраструктуру, националне савезе, организацију великих такмичења и врхунски спорт.

Посебно место заузима кошарка.

Црвена звезда и Партизан данас играју против највећих европских клубова, доводе играче највећег европског реномеа и располажу буџетима који им омогућавају да буду део елитног европског кошаркаског друштва.

Београд је постао један од најпрепознатљивијих кошаркашких градова Европе. Када играју Партизан или Црвена звезда, пуне трибине и атмосфера из Београда обилазе Европу. Такав ниво спорта не би био могућ без огромног тржишног рада самих клубова, њихових навијача и спонзора, али ни без снажне подршке државе током претходних година.

Александар Вућић никада није скривао став да држава треба да помаже највеће српске спортске брендове.

И резултат је видљив: два српска кошаркашка клуба данас равноправно деле европску позорницу са клубовима из Мадрида, Барселоне, Атине, Истанбула и других великих центара европске кошарке.

Али улагање се не завршава кошарком. Огромна средства улажу се и у фудбал. Граде се и реконструишу стадиони и спортски комплекси, развија се инфраструктура какву многи градови раније нису могли ни да замисле. Изграђени су нови стадиони у Лесковцу, Лозници и Зајечару, а пројекат Националног стадиона представља потпуно нову димензију спортске инфраструктуре Србије.

Може се расправљати да ли је сваки динар могао бити другачије распоређен – и то је легитимна политичка расправа.

Али се тешко може оспорити да се у спортску инфраструктуру у Србији данас улаже на нивоу какав ова земља дуго није познавала.

Идеја Александра Вучића је очигледна: ако Србија зели европске резултате, мора да има и европске услове.

Србија која разговара са свима

Александар Вучић није покушао да промени само Србију изнутра. Променио је и начин на који Србија наступа према свету.

Београд данас разговара са: Паризом, Берлином, Вашингтоном, Пекингом, Москвом, Бриселом и другим центрима светске политике. Вучић је изабрао тежак пут – покушај сарадње са различитим странама тамо где постоји интерес Србије.

За малу државу у свету великих геополитичких сукоба то није једноставна политика. Може се критиковати сваки потез. Али је тешко оспорити да Србија данас има међународну видљивост и репутацију већу него што би се очекивало од земље њене величине.

Велики део тога резултат је личне дипломатије Александра Вучића.

Нису сви проблеми решени

И било би неозбиљно тврдити да јесу. Плате и пензије морају даље да расту. Пољопривредник мора да живи боље. Село мора добити још снажнију подршку. Млади морају имати више разлога да остану. Здравство и образовање морају даље да напредују. Институције морају бити још снажније. И свака власт, па и Вучићева, мора бити критикована када погреши. Али критика не значи да треба затворити очи пред оним што је направљено.

Јер можда највећа промена није ниједан појединачни аутопут, небодер, стадион или фабрика. Променила се величина амбиције државе.

Некада смо се питали да ли Србија нешто уопште може да направи? Данас расправљамо да ли може да направи још више и још брже?

То је огромна промена менталитета. И догодила се у време Александра Вучића.

На крају остаје оно што је изграђено

Једног дана дневне политичке расправе више неће бити важне. Насловне стране ће бити заборављене. Говори ће бити заборављени. Проћи ће избори. Проћи ће мандати. И Александар Вучић једног дана неће бити председник Србије.

Али тада ће, можда, бити најлакше измерити његово време. Јер ће остати оно што не одлази заједно са политичарем.

Остаће аутопутеви. Остаће мостови. Остаће брзе пруге. Остаће болнице. -Остаће фабрике. Остаће обновљена војска. Остаће нови стадиони. Остаће Београд на води. Остаће инфраструктура изграђена за ЕXПО. Остаће метро којим ће се возити будуће генерације. Остаће „AIR Serbia“ која Србију повезује са светом. И остаће држава која је у једном тренутку своје историје престала да говори да је нешто превелико за њу.

Када једног дана буде подвучена црта испод овог периода, о Александру Вучићу ће, као и о сваком великом политичару, постојати различити судови. Али једну чињеницу биће тешко избрисати. Србија коју је Александар Вучић затекао и Србија коју ће једног дана оставити нису иста земља.

Био је централна политичка фигура времена у којем се Србија градила, повезивала, економски јачала, војно обнављала, улагала у спорт и покушавала да поново заузме место озбиљне, модерне и самосталне европске државе.

Зато његово политичко наслеђе неће бити записано само у књигама. Биће записано на мапи Србије. У путу којим возимо. У прузи којом путујемо. У авиону који из Београда лети преко океана. У стадиону на којем играју наша деца. У обали Саве која је од запуштеног простора постала једна од нових разгледница Београда. У метроу којим ће се возити генерације које данас још нису ни рођене.

У сваком великом пројекту за који смо некада говорили: „Србија то не може!“

А можда је управо највеће наслеђе Александра Вучића то што је после много година Србија на такву реченицу почела да одговара: „Можемо!“

Јер државници се на крају не мере само оним што су говорили. Не мере се само бројем мандата. Не мере се ни бројем изборних победа.

Мере се државом коју остављају иза себе.

ФОТО: Српскопитање/фејсбук