ЛИЧНИ СТАВ: Војнополитичка осматрачница – три генерације и једна издаја

Како су салонски генерали и „круг двојке“ сахранили Југославију

Пише: Данко БОРОЈЕВИЋ

Ових дана из Загреба поново слушамо старе, добро уигране приче. Хрватски медији се навелико хвале септембарским датумима из 1991. године, величајући масовне пребеге из Југословенске народне армије као темељ своје државности. Помињу се бројке Министарства одбране Републике Хрватске: како је у почетку рата ЈНА напустило 1.765 официра хрватске националности, што је око 60 одсто, од којих је 1.500 одмах прешло у Збор народне гарде, а то је око 51 одсто од укупног броја.

Тачно на дан 10. септембра 1991. године, у службеним евиденцијама забележен је преломни податак: чак 569 официра ЈНА званично је побегло и дезертирало из редова савезне војске. За Загреб, овај масовни одлазак у једном једином дану је излив херојства и кључни стратешки тренутак. За нас који смо тада били на терену и у рововима, то је био само логичан резултат једне много веће, срамније и дубље трагедије – тоталне издаје која је диригована из самих врхова Београда.

Време је да се ствари назову правим именом. Време је да ставимо тачку на Југославију. Причу о држави коју су стварале и браниле две генерације људи, а коју је кукавички и лакомислено издала трећа генерација – она у фотељама Врховне команде и она у заветрини београдског круга двојке.

Анатомија три генерације: Од Солуна до салона

Историја српског народа у 20. веку је математички прецизна прича о три генерације:

Прва генерација – Ствараоци: То су били наши дедови и прадедови. Људи који су прошли Куманово, Цер и Колубару, преживели пакао Албаније и Плаве гробнице, па крвљу пробили Солунски фронт 1918. године. Они су на остацима пропалих царстава створили прву заједничку државу. Знали су шта граде јер су ту идеју платили са милион и по живих глава.

Друга генерација – Чувари: То су били људи који су победили фашизам у Другом светском рату, подигли земљу из пепела, изградили пруге, фабрике и створили респектабилну војну индустрију. Направили су моћну ЈНА, спремни да бране кућни праг од сваког спољног непријатеља. Идеја заједништва и одбране њима је била кристално јасна.

Трећа генерација – Издајници: То је генерација из 1991. године. Политичари и салонски генерали који су све добили на поклон – и државу, и чинове, и војне магацине. Пошто за ту земљу нису пролили ни кап сопствене крви нити на њој стекли иједан жуљ, лако су је препустили хаосу, калкулишући како да из распада извуку личну корист, виле и високе пензије.

Издаја са самог врха: Председништво СФРЈ и ССНО

Југославију није уништио обичан војник у рову, нити су је срушили они који су се бунили на зборним местима. Издала ју је званична Врховна команда Оружаних снага СФРЈ, коју су по Уставу чинили колективно Председништво СФРЈ и Савезни секретаријат за народну одбрану.

То труло тело функционисало је по систему потпуне хипокризије:

Политички кукавичлук државног врха: Политичари под контролом Слободана Милошевића упорно су одбијали проглашење ратног стања и општу мобилизацију. Водили су подлу, хибридну политику под паролом „Србија није у рату“, док су истовремено младе војнике на одслужењу војног рока остављали блокиране и опкољене у касарнама широм Словеније и Хрватске.

Лажи као метод мобилизације: Пошто држава није имала храбрости да званично прогласи рат, војне обвезнике су у војску дизали преваром. Познат је трагичан случај Горњомилановачке резерве из септембра 1991. године. Људима је речено да иду на вежбу у Санџак, а пробудили су се у околини Руме, као топовско месо одређено да чисти терен око Вуковара. Потписани су им неупцани снајпери, оружје које не познају, а у строју су се без лекарског прегледа нашли тешки срчани болесници и дијабетичари. Када су официрима поставили логична војничка питања, салонски команданти су их назвали издајницима и кукавицама.

Два строја Мирослава Миленковића: На тој блатњавој пољани између Шида и Товарника, 20. септембра 1991. године, грађевински радник и резервиста Мирослав Миленковић нашао се између два строја – једног који је одбио сулудо наређење и бацио оружје, и другог који је слепо кретао ка фронту. Одбијајући да учествује у лажима и братоубилачком рату без циља, испалио је себи метак у главу. То није био кукавичлук нити обична морална дилема; то је био најстрашнији сведок и директна последица издаје сопствене Врховне команде и официра који су преварили своје људе, одузели им право на избор и гурнули их у бесмисао.

Кабинетски генерали с пиштољем под јастуком: Генералштаб на челу са Вељком Кадијевићем и Благојем Аџићем починио је професионално самоубиство. Док су им официри масовно дезертирали, они су тајно одустали од одбране земље и прешли на концепт изласка на границе будуће државе, скраћујући карте и препуштајући скоро два милиона Срба ван тих линија. Официри на славонском ратишту су спавали с пиштољем у руци из страха од побуне сопствених резервиста. Генерал Кадијевић ће касније, у мају 1993. године, безобразно изјавити да је оне који су позивали на дезертерство требало отерати физички, укључујући ако треба и употребу оружја. Па зашто ниси пуцао тада, генерале, него си дозволио да ти се армија распадне пред очима док си седео у заветрини Београда?

Круг двојке и лажни пацифизам

Док је регуларна војска крварила, у Београду је цветао парадокс. Мишљење београдског круга двојке и тадашње салонске јавности било је потпуно одсечено од реалности. Према тадашњим анкетама, скоро 50 одсто Београђана је сматрало да одбијање оружја не може бити кажњиво. Избегавање војног позива у главном граду било је масовно – одзив је једва прелазио 15 одсто.

И док је отпор милитаризацији растао у урбаним салонима, тај исти круг двојке је пасивно посматрао како хиљаде најспособнијих и најобразованијих младих људи бежи на Запад. Држава се касније сурово светила тој сопственој младости: војна полиција је држала спискове на границама ради хапшења, а 1995. године донет је срамни предлог Закона о наслеђивању по којем војни обвезници који су избегли војску губе право на очевину. Систем је амнестирао криминалце, али је кажњавао оне који нису хтели у рат који званично није постојао.

Иначе, начелник Политичке управе ЈНА генерал Марко Неговановић у августу 1991. године покушавао је то да оправда речима да армија у попуни својих редова никада не прибегава принуди, осим код лица која избегавају служење војног рока. Независна штампа је то одмах прогласила врхунским апсурдом јер је порука била јасна: не терамо у војску никога осим оних који неће да ратују.

У исто време, националистичка опозиција из Београда је кокетирала са милитаризмом. Махали су гардијским књижицама и викали по трговима „Хоћемо оружје!“, правећи паравојно позориште за сликање, док су обични момци и нижи официри на терену држали праве положаје под артиљеријском паљбом.

Логичан епилог 1999. године

Одузимање Косова и Метохије крајем 1999. године, НАТО бомбардовање и одлуке Бадинтерове комисије нису пали с неба. То је био директан резултат и рачун који је стигао на наплату због издаје из 1991. године. Када је Бадинтерова комисија цртала нове међународне границе бивших република, преговарачи су јасно поручили: Војводина није спорна, она је српска јер је народ већински српски, али око Косова ћемо одлучити када време дође.

И време је дошло у марту 1999. године. Иако је тада војска показала неупоредиво већи морал јер је отаџбина била директно нападнута – испунивши ону чувену поруку ваљевског резервисте из 1991: „Чим Србија буде нападнута, ето нас“ – стратешки пораз и семе издаје које су салонски генерали посејали на почетку деценије више се нису могли исправити на бојном пољу.

Република Српска: Једина истинска војничка победа

Када се повуче црта испод целокупног јада, чемера, калкулација и пресвлачења униформи, међу Србима остаје само једна, једина и истинска победа – Република Српска. Све остало је продукт издаје генерала и политичара.

Југославија је била гарант да ће сви Срби живети у једној држави. Зато је одлучено да она нестане како би се решило српско питање, једном за сва времена. Тамо где су Срби били мањина, тамо их више нема или се, као на Косову и Метохији, управо то питање прећутно решава. Једина међународна гаранција опстанку Срба ван Србије, данас је Република Српска. То је ипак прескупа цена коју су Срби као народ платили због свог нејединства и подела.

Република Српска није настала у београдским кабинетима нити као поклон преговарача у Охају. Она се родила из чисте борбе за голи опстанак народа којем је претило биолошко уништење. Када је Врховна команда у Београду у мају 1992. године званично укинула ЈНА и опрала руке од Срба преко Дрине, део генерала и старешине на терену су донели судбинску одлуку. Одбили су салонски конформизам Београда, отишли на фронт и стали испред свог народа, формирајући Војску Републике Српске.

Управо смо тада, у лето 1992. године, извели операцију Коридор. Када су бањалучке бебе умирале у породилишту због недостатка кисеоника под бруталном блокадом, наш циљ је био кристално јасан и светиња за сваког борца. Ту није било места за политичке игре београдских салона или филозофију круга двојке. Коридор је морао бити пробијен да бисмо преживели. Вод редовних војника којима сам командовао, момци који су остали уз мене од оног септембарског дана 1991. године, када нам је потпоручник побегао са дужности, пратио је човека, а не чин. Веровали смо једни другима јер смо делили исту судбину у рову.

И док су ти генерали конформисти, који су променили униформе да спасу своје виле, остали заштићени, ствараоци и браниоци Републике Српске су касније од стране међународних моћника проглашени злочинцима. Али историја и међународно право су рекли своје. Да то нису били злочинци, већ истински хероји, потврдио је сам Дејтонски споразум који је званично верификовао постојање и легитимитет Српске.

Република Српска данас стоји као једини, вечни споменик једној превареној, али часној генерацији која је одбила да се повинује кукавичлуку сопственог врха. На Југославију је стављена тачка. Сахранили су је они који су у њој имали све, а ми смо у паклу фронта одбранили оно најважније – право на живот.

На слици: Елитна јединица ВРС „Вукови са Дрине“

ФОТО: фејсбук