Јефимија — везом записана туга и име које је остало

Омаж једном имену, једној мајци и једној успомени

Пише и фотографије: Зоран М. КОС

(Фотографије из приватног албума аутора, сва права задржана)

Посвета мојој покојној кћери Јефимији, коју никад прежалити нећу моћи.

Постоје имена која човек изабере, а постоје и она која га сама пронађу.

Јефимија је за мене једно од таквих имена.

Монахиња Јефимија, рођена као Јелена, жена деспота Јована Угљеше Мрњавчевића, а касније монахиња на двору кнеза Лазара, остала је упамћена као прва српска песникиња и као жена која је свој бол, молитву и љубав преточила у реч и вез. Њена дела данас сведоче да се најдубља осећања понекад најбоље сачувају онда када се упишу у материјал који наџиви човека.

У Хиландарској ризници чува се њен мали диптих, посвећен успомени на њеног јединца Угљешу, преминулог као младенца. На њему је сачувана њена „Туга за младенцем Угљешом“, један од најпотреснијих трагова мајчинске туге у српској средњовековној књижевности.

Диптих монахиње Јефимије који се чува у ризници манастира Хиландар, израђен у другој половини 14. века као неоцењиви спомен на њеног рано преминулог сина Угљешу. Ове две мале сребрне и позлаћене иконице оковане су бисерима и драгим камењем, док је на њиховој полеђини урезана „Туга за младенцем Угљешом“ — један од најпотреснијих и најузвишенијих израза мајчинског бола у целокупној српској књижевности

Урезана „Туга за младенцем Угљешом“ на полеђини хиландарског диптиха, где се јасно виде руком исписани редови монахиње Јефимије из 1368. године. Овај драгоцени запис у сребру представља трајни, вечни споменик мајчинској љубави и болу који је надживео векове, сведочећи о нераскидивој нити између родитељског срца и прерано изгубљеног чеда

А ту је и њен чувени вез.

Завеса за царске двери у Хиландару, извезена златном и сребрном нити на црвеној свили, са ликовима Христа, Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог и молитвеним текстом који је сама Јефимија оставила.

И „Похвала Светом кнезу Лазару“, извезена 1402. године позлаћеном сребрном жицом на црвеном платну, као покров за кнежеву главу у Раваници.

Завеса за царске двери монахиње Јефимије, ремек-дело српске средњовековне уметности извезено златном и сребрном нити на црвеној свили. Овај свети вез из 14. века, који чува дубоку молитву и уметничку снагу прве српске песникиње, аутор Зоран М. Кос имао је прилику да види и доживи током свог боравка у манастиру Хиландар 1993. године

Имао сам прилику да те трагове видим својим очима.

Било је то 1993. године, о Светом Димитрију, у Хиландару.

Стајати пред делима Јефимије у Хиландару није само гледати старину. То је сусрет са руком жене која је пре више од шест векова свој бол, своју молитву и своју љубав оставила будућим покољењима.

Аутор Зоран М. Кос у свечаној литији уочи Светог Димитрија 1993. године у Хиландару, током величанственог изношења чудотворне иконе Богородице Тројеручице. Овај дубоки духовни сусрет са светогорским светињама и делима монахиње Јефимије оставио је неизбрисив траг у срцу аутора, само годину дана пре него што ће се родити његова кћи Јефимија.Икону износе из манастира јеромонаси о. Авакум и о. Кирило

Свечана литија са чудотворном иконом Богородице Тројеручице на путу од зидина манастира Хиландара ка хиландарској арсани (луци), уочи Светог Димитрија 1993. године. Аутор Зоран М. Кос  корача у пратњи светогорских монаха и верног народа, носећи у себи утиске са овог светог места који ће годину дана касније добити свој најдубљи, животни смисао кроз рођење кћери Јефимије

Тада нисам могао знати да ће се само годину дана касније, 23. септембра 1994. године, родити моја Јефимија.

И данас, када гледам тај датум, чини ми се као да је између Хиландара и тог септембарског дана остала нека невидљива нит. Данас би био њен рођендан.

Моја Јефимија би данас имала 32 године.

Нема је.

Али име и туга  је остало.

Остало је у мени, у мојој породици, у фотографијама, у сећању и у свему ономе што човек не може избрисати чак и када би хтео.

И није случајно што смо јој дали име Јефимија.

У то име ушла је и она средњовековна Јефимија коју сам упознао кроз њена дела у Хиландару, али и једна друга Јефимија, мати Јефимија, игуманија манастира Гомионица, дивна монахиња, жена пуна милости, доброте и тихе духовне снаге. Њена доброта и људска топлина оставиле су на мене посебан траг.

Зато је име Јефимија за нас било више од имена.

Била је то молитва.

Била је успомена.

Био је то знак.

Бели мермерни крст као вечни спомен на прерано угашен живот, са златним уклесаним речима које ломе срце: „Овде почива у миру Божјем Јефимија Кос“. Овај потресни кадар представља најтежи, невидљиви вез којим је за успомену везано очинско срце, чувајући сећање на вољену кћер која је свој кратки земаљски пут завршила грешком и немаром лекара, али је у животу своје породице остала заувек

И данас, после толико година, када изговорим Јефимија, не мислим само на једну историјску личност, нити само на једно изгубљено дете.

Мислим на вез који спаја векове.

На Хиландар.

На жену која је тугу претворила у уметност.

На мајку која је изгубила сина, али му је сачувала име.

На монахињу која је својим животом оставила траг.

И на моју Јефимију, која је имала свој кратки живот, али је у мом животу остала заувек.

Можда је зато ово и прича о везу.

Јер човек може исплести много тога од конца.

Али најтежи је онај невидљиви вез којим је за успомену везано срце.

Нежна бела ружа положена на хледном мермеру, која својом чистом и невином лепотом симболизује прерано угашену младост. Овај неми и емотивни призор говори више од речи, представљајући тиху молитву, неутешну родитељску љубав и вечну успомену на Јефимију која никада не бледи

Поглед са полеђине белог мермерног крста ка вечно плавом небу, које као да отвара простор за тиху молитву и дозива успомену на један прерано завршен млади живот. Овај кадар, ухваћен из очинске перспективе у мирном окружењу где време стаје, симболизује нераскидиви вез између Земље и Неба, чувајући сећање на вољену Јефимију која почива у миру Божјем

За моју Јефимију.

23. септембар 1994. — заувек.