Од Беденика до „Откоса”: Хроника организованог погрома над Србима Бјеловара и Билогоре (јесен 1991)
Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ
Детонација на војном складишту „Беденик” 29. септембра 1991. године, у којој је мајор Милан Тепић отишао у бесмртност жртвујући властити живот, и потоњи пад касарне „Божидар Аџија” у самом центру Бјеловара, означили су почетак неконтролисаног, али дубоко организованог реваншизма над српским народом бјеловарског и билогорског краја.
Оно што је у хрватској историографији деценијама представљано као „одбрамбени одговор”, у стварности је био тренутно покренути погром – системски напад на српска села који је започео исте ноћи, 29. на 30. септембар 1991. године, пуних мјесец дана прије звачничног почетка војних операција.
Ноћ реваншизма: Беденик као изговор за стихијски терор
Ошамућене губицима на Беденику и испуњене реваншизмом, хрватске оружане формације су већ у вечерњим часовима 29. септембра преусмјериле агресију са војних објеката на цивилно српско становништво.
Док су у кругу касарне лежали свучени заробљени официри и регрути ЈНА, а њихова команда (пуковник Рајко Ковачевић, потпуковник Миљко Васић и капетан Драгиша Јовановић) ликвидирана на писти, паравојне снаге су отпочеле тоталну блокаду српских насеља у околини Бјеловара, Чазме и Грубишног Поља.
Спонтани погром прије постанка фронта (30. септембар – крај октобра)
У данима који су услиједили, пресјечене су све телефонске комуникације, а српска села су стављена у потпуно окружење. Без могућности да пруже организовани отпор, неодбрањена насеља постала су мета масовних упада, пљачке и егзекуција.
Први на удару нашли су се Дереза, Рајчево, Мало Кореново, Нарта, Новосељани и Тројеглаве као и српске фамилије у насељу Ждралови. Наоружане групе упадале су у куће, одузимале возила, пољопривредну механизацију и комплетну имовину. Старији мјештани који су остали на својим огњиштима убијани су на кућном прагу или у сопственим двориштима.
Куће прогнаних Срба су систематски паљене и миниране, док су православни храмови, парохијски домови и гробља скрнављени усташким и неонацистичким симболима.
Уплашено становништво, претежно жене, дјеца и старци, формирало је дугачке збјегове. Ноћу, кроз шуме и шипражје Билогоре, на тракторима и пјешице, хиљаде Срба напустиле су своја вијековна огњишта повлачећи се ка Пакрацу, Дарувару и слободним територијама.
Овај пред-оперативни терор и затирање српских села извеле су координисане хрватске снаге под командом локалних Кризних штабова:
* 105. бјеловарска бригада ЗНГ-а
* Самостални батаљон Чазма
* Специјалне јединице МУП-а РХ (новоформирана бјеловарска полицијска управа)
* Локалне паравојне групе и добровољачке формације.
* Хрватски цивили
Терор који је започео у ноћи 29. септембра након Беденика био је само увертира и генерална проба за оно што ће услиједити.
Дана 31. октобра 1991. године, хрватске власти су прије претходно припремљеног терена покренуле своју прву обину, државно организовану војно-полицијску операцију етничког чишћења Срба под називом „Откос-10”.
Оно што је започело као паљевина и прогон у Дерези и околним селима око Бјеловара непосредно послије Беденика, у акцији „Откос” доживјело је свој трагични врхунац:
Спаљено је, опустошено и етнички очишћено 38 села (23 српска и 15 мјешовитих ) широм Билогоре а са својих огњишта трајно је протјерано преко 7000 Срба.
Убијено је више десетина цивила, а затирање материјалних и вјерских трагова Срба на овом простору готово је потпуно довршено.
Догађаји у Бјеловару и околини у јесен 1991. године јасно показују континуитет планираног затирања српског народа на Билогори. Страдање заробљеника у касарни, ликвидације у шуми Чазми, те спаљивање Дерезе и других српских села у ноћима након Беденика, нису били изоловани инциденти, већ почетак суровог државног пројекта чији је коначни биланс био етнички чиста Билогора.
Наша је морална и историјска обавеза да ове чињенице чувамо од заборава и системског историјског ревизионизма.
ФОТО: фејсбук
