Plakat iz 1986. podigao 2026: novi film, stara ideja i Lordan Zafranović koji je čekao 40 godina (foto)
Piše: Zoran M. KOS, novinar, istraživač i publicista, stručni saradnik – istraživač u međunarodnoj ekipi filma „Zlatni rez 42 – Deca Kozare“
Ponekad jedna fotografija, jedan plakat i jedna stara ideja mogu da ispričaju više o filmu nego stotine novih reklamnih rečenica.
Tako je i sa filmom „Zlatni rez 42 – Deca Kozare“ Lordana Zafranovića.
Ovih dana u javnosti se pojavila rasprava o fotografiji koja se povezuje sa plakatom filma. Ali u toj raspravi, čini mi se, izgubila se jedna veoma važna činjenica.
Taj plakat nije nastao 2026. godine.
On pripada istoriji jedne mnogo starije filmske ideje – iz 1986. godine.
I upravo zato ga ne treba posmatrati kao današnji zvanični plakat filma, već kao vizuelni trag vremena kada je priča o deci Kozare prvi put trebalo da bude pretočena u veliki filmski projekat.
Četrdeset godina kasnije ta ideja je ponovo oživela.
A u njenom središtu ponovo je – Lordan Zafranović.
Tada je bio u tandemu sa scenaristom Arsenom Diklićem.
Danas je Zafranović ponovo reditelj, ali i jedan od scenarista, zajedno sa Uroškom T.
I tu zapravo počinje prava priča.
Jer pred nama nije isti film koji je samo kasnio četrdeset godina.
Pred nama je nova filmska realizacija stare ideje.
Stara fotografija i nekadašnji plakat pripadaju istoriji tog projekta. Novi plakat pripada novom filmu.
A između njih stoje četiri decenije života, istorije, ratova, raspada jedne države, novih granica, novih tumačenja prošlosti – i jedan reditelj koji se temi dece Kozare vraća nakon svega što je u međuvremenu proživeo.
RATNO DETE KOJE SE VRATILO DECI KOZARE
Lordan Zafranović nije čovek koji je rat upoznao iz knjiga.
Rođen je 11. februara 1944. godine u Maslinici na Šolti, usred Drugog svetskog rata.
Njegov život počeo je u vremenu kada su ljudi bežali od rata, a nekoliko nedelja nakon rođenja i sam je postao izbeglica.
Sa majkom i starijim bratom stigao je do izbegličkog logora El Šat u Egiptu, gde je proveo prve godine života.
Dakle, pre nego što je postao reditelj koji će kamerom svedočiti o ratu, Lordan Zafranović bio je ratno dete i izbeglica.
Zato njegov povratak temi dece Kozare ima i jedan lični sloj koji se ne može zanemariti.
Deca Kozare iz 1942. godine nisu samo istorijska kategorija.
To su deca koja su, kao i mnoga druga ratna deca, iz svog doma ušla u svet u kojem više ništa nije bilo sigurno.
Odvajana su od roditelja.
Odvođena u logore.
Razdvajana od braće i sestara.
Mnoga nikada više nisu videla svoje najbliže.
I sada, četiri decenije nakon prve zamisli, njihova priča stiže na veliki filmski ekran.
TRI FOTOGRAFIJE – TRI VREMENA
Zato sam za ovaj tekst odabrao tri fotografije.
Prva – današnji zvanični plakat filma.
On pripada filmu koji će publika gledati 2026. godine.
Druga – nekadašnja ideja plakata iz 1986. godine.
Ona pripada istoriji jednog projekta koji tada nije ostvaren u obliku u kojem je bio zamišljen.
I upravo ta fotografija danas ponovo izaziva pitanja.
Ali ako se zna njeno poreklo, onda ona više nije „današnji plakat“ koji treba tumačiti izolovano, već dokument o tome kako je jedna filmska ideja izgledala pre četiri decenije.
Treća fotografija je za mene posebno važna.
Na njoj je moj razgovor sa Anom Požar, detetom-logorašem, ženom koja je u poslednjem ratu ušla u priču o Jasenovcu kao direktorka Javne ustanove Spomen-područje Jasenovac.
Taj razgovor nije nastao zbog novinske polemike.
Vođen je za potrebe filma.
I zato ga danas posmatram kao još jedan mali kamen u velikom mozaiku jedne priče koja se gradila decenijama.
Jer kada se govori o filmu o deci Kozare, onda nije dovoljno govoriti samo o filmskom plakatu.
Treba se vratiti ljudima.
Svedocima.
Dokumentima.
Fotografijama.
Sećanjima.
I, pre svega, deci koja su u jednom strašnom vremenu prestala biti samo deca – i postala žrtve istorije.
A možda je upravo zato najvažnija činjenica o ovom filmu ona najjednostavnija:
Ideja je stara četrdeset godina, ali deca Kozare nisu postala prošlost.
НАПОМЕНА: На захтјев аутора текст објављујемо на латиничком писму, из више разлога…
