„Златни рез“ или промашена тема?

Када „Дјеца Козаре“ постану споредна прича

Пише: Српско питање

Постоје филмови који отворе рану да би је боље разумјели. Постоје и они који од ране направе сценографију за сопствену ауторску визију.

Послије гледања филма „Златни рез – Дјеца Козаре“ Лордана Зафрановића, остаје једно непријатно питање: да ли је тема дјеце Козаре заиста била у средишту овог филма или је послужила као оквир за једну много ширу, ауторски наметнуту причу о усташком злочину, рату, сексуалности, трауми и људским слабостима?

Јер када филм носи назив „Дјеца Козаре“, онда гледалац с правом очекује да ће управо та дјеца, њихова судбина, страдање, одвођење, логори, раздвајање од родитеља и трагедија која их је задесила бити његова емоционална и драматуршка осовина.

А овдје се та осовина често губи.

Да ли је ово филм о дјеци Козаре или Зафрановићев филм о сопственим доживљајима далеко од Козаре?

То је можда најважније питање које филм оставља. Не зато што аутор нема право на лични доживљај и историју. Има. Али када се обрађује једна од највећих трагедија српског народа у Другом свјетском рату, лична ауторска визија мора бити у служби теме, а не тема у служби ауторске визије.

У појединим дијеловима филма стиче се утисак да гледамо прије свега Зафрановићеву интерпретацију трауме, а тек онда историју дјеце Козаре. Зато се неминовно поставља питање: гдје престаје умјетничка слобода, а гдје почиње ауторска фрустрација?

Не мора свака фрустрација бити биографска. Али филм који толико инсистира на мраку, еротици, психолошким ломовима и споредним драмским линијама тражи од гледаоца да се запита шта је његов стварни фокус?

А откуд Италијани у Јасеновцу?

Једно од питања које филм отвара јесте и питање присуства италијанских ликова и мотива. Историјски контекст Јасеновца јесте сложен и укључује различите војне и политичке структуре, али сваки страни лик у оваквој причи мора имати јасну драматуршку и историјску функцију. Ако је циљ био да се прошири контекст, онда је он морао бити јасније објашњен. Ако није, онда остаје утисак да су неки ликови и ситуације уведени више због филмске конструкције него због потребе саме приче. А код филма који траје 249 минута, изговор да „није било простора“ за објашњење тешко пролази.

Јер скоро четири и по сата није мало времена.

Еротика тамо гдје је гледалац очекивао достојанство жртве

Посебно питање представљају морбидне еротске сцене. Не зато што је еротика сама по себи забрањена у умјетности. Није!

Проблем је контекст.

Када говоримо о Козари, Јасеновцу, дјеци, логорима и систематском уништавању једног народа, свака сцена која излази из те тематске линије мора имати изузетно снажно драматуршко оправдање. У супротном, гледалац добија нешто што дјелује као непотребно развлачење приче, поготово с прекрштеном Јеврејком у католичанство.

И ту долазимо до једног од највећих проблема филма: није свака снажна сцена и добра сцена. Није сваки шокантан призор умјетнички оправдан. А најмање је оправдан онда када потисне оно због чега је филм уопште требало да буде снимљен. Дакле, главну тему!

Усташтво је приказано, али гдје су дјеца?

Филм несумњиво жели да покаже страхоту усташког система и злочина. И то није спорно. Проблем је што се у тој широко постављеној слици дјеца Козаре постепено помјерају у други план. А управо су она морала бити срце филма.

Историја Козаре није само историја усташког злочина. То је и историја конкретних људи, конкретних породица, мајки које су одвајане од дјеце, дјеце која су остала без родитеља, транспорта, логора, смрти, преживљавања и оних који су успјели да сачувају живот. Филм не прати паралелно судбине мајки и дјеце.

То је прича која сама по себи има снагу једног великог филма. Није јој било потребно толико драматуршког „зачина“.

Омер гробар и питање историјског контекста

Лик Омера гробара који помаже Зори један је од елемената који тражи додатно објашњење.

Јер када се у филму обрађује Јасеновац, сваки лик који припада локалном окружењу мора бити представљен у историјском контексту, а не само као драматуршка фигура која служи радњи. Ово је посебно осјетљиво јер је историја Јасеновца оптерећена бројним каснијим интерпретацијама, селективним приказима и покушајима да се одговорност пребацује, релативизује или поједностављује.

Зато се од филма који претендује да буде велики историјски филм мора тражити већа, а не мања прецизност. Није довољно направити јак лик. Потребно је знати шта тај лик представља у историји. Поготово што су поткозарски муслимани били жестоки кољачи и по селима и у Јасеновцу.

Вукашин из Клепаца заслужује више од кратке слике

А онда долазимо до сељака Вукашина из Клепаца. Старац Вукашин није само један лик у причи о Јасеновцу. Његово име је постало симбол мучеништва и страдања. Управо зато његов приказ тражи посебну одговорност.

Ако се већ улази у његову причу, онда гледалац заслужује више од површног додира са једним од најпознатијих свједочанстава о јасеновачком страдању, поготово што се на почетку филма приказује сцена да гледалац мисли да је Вукашин (Мики Манојловић) свештеник!

Историјски утврђене чињенице морају бити темељ, а умјетничка интерпретација надоградња. Овако се добија обрнути поступак: историја постаје материјал за драматизацију, умјесто да драматизација буде начин да историја допре до гледаоца.

249 минута нису алиби

И ту долазимо до питања дужине филма, 249 минута. Готово четири и по сата.

Толика дужина филма могла би бити оправдана само ако је сваки минут неопходан.

Али ако гледалац и након 249 минута има осјећај да је прича развучена, да су неке сцене предугачке, а поједини епилози предвидиви, одређени делови покидани и неразумљиви, онда дужина више није умјетничка одлука. Постаје проблем!

Још више ако је ријеч о пројекту који је финансиран новцем институција и јавности из Србије и Републике Српске. Онда питање више није само: „Да ли се филм некоме свиђа?“

Питање је: шта смо за тај новац добили?

Да ли смо добили велики филм о једној великој трагедији?

Или смо добили још једну прилику која није искоришћена до краја?

Све се види прије него што се догоди

Један од проблема филма јесте и његова предвидивост. Многе сцене, обрти и епилози могу се наслутити знатно прије него што се догоде. А историјска трагедија сама по себи не значи аутоматски и добру драматургију. Гледалац може знати како се историјски догађај завршава, али не смије имати осјећај да гледа сцену чији је исход написан великим словима неколико минута раније.

Умјесто да нас постепено увлачи у трагедију, филм је на тренутке разводњава, понавља и драматуршки троши. Да не кажемо свака наредна сцена претходну ниподаштава.

Глумци нису проблем

И овдје треба бити поштен. Глумцима се тешко може упутити озбиљна замјерка. Они су свој посао одрадили маестрално. Њихова игра, емоција и преданост заслужују признање. Али добар глумац не може спасити лоше постављену сцену. Велика глумачка енергија не може надомјестити драматуршку празнину. И најбољи кадрови не могу од споредне приче направити главну.

Коначан утисак: велика тема, недовољан филм

Критика ће рећи своје. Неко ће у овом филму видјети велики ауторски подухват. Неко ће га прогласити капиталним остварењем.

Наш утисак је другачији.

„Златни рез – Дјеца Козаре“ је, по свему судећи, још једна пропуштена прилика да се направи велики филм о једној од најстрашнијих страница српске историје.

Превише развучен.

На моменте предвидив.

Са споредним линијама које гутају главну причу.

Са сценама које више збуњују него што објашњавају.

И са дјецом Козаре која, парадоксално, у филму који их носи у наслову не остају увијек тамо гдје би морала бити — у самом средишту. О страдалним топонимима готово ни ријечи! Завршетак је партизански, комунистички, а нема најважнијег закључка – колико година послије Јасеновца одређени дијелови Поткозарја нису имали мушко дијете за војника у ЈНА?!?

Зафрановић је добио велику тему.

Добио је огроман простор.

Добио је подршку.

Добио је слободу.

Добио је новац.

Добио је глумце који су свој посао урадили изузетно.

Али велики буџет, велика минутажа и велика тема не праве сами по себи велики филм. И можда је управо то највећи проблем овог „Златног реза“: прича је била златна.

Рез је, нажалост, остао недовршен.

Као да се ради о умјетничкој обмани, да не кажемо грубље превари.

А Козара заслужује више.

Њена страдална дјеца поготово.

И њихова историја није смјела да буде само још један повод за велику ауторску исповијест.

Требало је да буде — њихов филм.

Нажалост, од великог очекивања добили смо разочаравајући исход.

Жали Боже потрошеног новца, вемена и теме која је, још једном, попут „Даре из Јасеновца“, девалвирана и пропуштена прилика за филм какав немамо попут Јевреја, који су своје страдање јасно и гласно презентовали свијету…

Послије комунистичких остварења „Козаре“ и „др Доктор Младен“ добили смо само наставак једне приче приказане на другачији, али такође неубједљив начин.

Слобода Лордана Зафрановића у овом „остварењу“ била је чист промашај!

ФОТО: Српскопитање