Мјерило историје и кантар вјечности – између неимарства и пастирске бриге митрополита Јефрема пред Свеправедним Судом Христовим (фото)

Други долазак Христов

Ова чувена православна икона представља свеобухватни есхатолошки приказ коначног Христовог суда, чији се савременији и веома слични уметнички уобличени примери чувају у богатој ризници Манастира Лелић код Ваљева, заједно са сличним величанственим представама у средњовековним задужбинама попут цркве Богородице Љевишке у Призрену и Високих Дечана.

Размишља и драгом  Богу се моли,

Зоран М. КОС, грешни раб Божији и недостојни син Свете Српске Православне Цркве

Кад се питање опијела претвори у питање ко има право да суди – „Изјава дана“ као пастирска одбрана.

Повод за јавно размишљање и молитвени опроштај над хришћанским одром отворио се у дану када су портали пренели „Изјаву дана“ митрополита и архиепископа бањалучког г. Јефрема, изречену поводом служења опијела Биљани Плавшић:

„Суд људски је релативан, често и погрешан. Једина истина је у Бога и у вечном суду народа. Воља народа је воља Божија. Његош каже: “Покољења дела суд”’. Покољења ће просудити о свему, даће свој суд, историја ће рећи шта је могло овако или онако, али никако они који ад хок суде и са својим одређеним убеђењима.“

Овакав  медијски иступ бањалучкогархјера брзо је у јавности и на страницама портала „Проверено инфо“ претрпео тумачења која у овим речима пре препознају суптилну потребу за оградoм и заштитом једног дубоко црквеног чина, него уобичајено пастирско слово. Када се суштинско пастирско бденије преточи у одбрамбени тон, верујући народ неминовно застаје пред питањем: ко уистину има  да суди на размеђи између земаљске повеснице и вечног кантара Свевишњег?

Његово високопреосвештенство митрополит и архиепископ бањалучки г. Јефрем уздиже часни крст (Аутор фотографије: СРНА / Извор: Проверено инфо)

Од владике бањалучког несумњиво је очекивано да предводи свештена освећења нових храмова и црквених објеката, будући да је неимарство и градитељство не само његова наглашена, већ вероватно и најснажнија карактеристика. Као један од архијереја Српске Православне Цркве са неоспорно грандиозним градитељским подухватима и видљивим плодовима рада, он је утиснуо дубок печат у повесницу своје епархије.

Ипак, овим несразмерним претезањем на неимарску страну, она друга, суштинска димензија живота Епархије бањалучке, свеобухватна пастирска брига и жива реч у преломним друштвеним тренуцима, помало је утихнула или остала невидљива у јавном простору. Између материјалног неимарства и духовне пастирске бриге мора постојати нераскидива синергија, нарочито када се суочавамо са тешким историјским ранама. Познајући високопреосвећеног митрополита још од дана његовог увођења у трон, а од тада је протекло скоро пола века, дужни смо посведочити и умерити обе ове стране његовог архипастирског служења.

Током готово педесет година дуге пастирске службе митрополита Јефрема, Епархија бањалучка је доживела истинску  неимарску ренесансу. Догађаји из периода његовог дугог управљања могу се јасно поделити на импресивне неимарске тријумфе и кључне историјске прекретнице које су измениле духовни рељеф овог поднебља.

Импозантна обнова и изградња светиња

За четири деценије и шест година његове архијерејске службе, у епархији је подигнуто више од три стотине нових храмова, док је више од стотину старих црквених објеката до темеља комплетно обновљено. Владика Јефрем је често, са пуно права, истицао да су богомоље највредније и најтрајније грађевине једног хришћанског народа, што је и материјално доказао коезистентним неимарским плодовима:

Интензивна послератна обнова

Скоро свако насеље, заселак и парохија у оквиру широке бањалучке регије добили су свој православни храм, капелу или молитвено место.

Функционални пратећи објекти

Поред самих цркава, изграђено је на десетине савремених парохијских домова, сакралних здања и пратећих зграда неопходних за редован и функционалан живот Цркве.

Величанствени комплекс обновљеног средњовековног манастира Милошевац у приједорском насељу Чиркин Поље. Живописна панорама са саборним Храмом Покрова Пресвете Богородице и манастирским конаком. (Аутор фотографије: Зоран М. Кос, мај ове године)

Прекретнички догађаји током управљања епархијом

Васкрс Саборног Храма Христа Спаситеља у Бањалуци

Ово представља крунски неимарски и историјски догађај ове епохе. Храм који су усташке власти безочно срушиле ратне 1941. године, потпуно је, верно и величанствено реконструисан у самом средишту града под директним и будним старањем владике Јефрема. Његово свечано освећење 2009. године симболички је означило исправљање велике историјске неправде нанесене српском народу Бањалуке.

Духовни васкрс и обнова древних манастира

Митрополит Јефрем је нарочиту пажњу посвећивао оживљавању монашког живота. Препородили су се манастири попут Липља и Ступља (чији су темељи пронађени под земљом након векова заборава), као и новоизграђени величанствени манастирски комплекс Осовица код Српца, који је данас израстао у један од најснажнијих духовних центара овог дела српских земаља.

Додељивање достојанства архиепископа и митрополита (мај 2024. године)

Као истинска круна његовог вишедеценијског успешног рада на пољу обнове светиња, Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве донео је одлуку којом се епископу Јефрему додељује лична титула архиепископа и достојанство митрополита. Тим чином, иако је епархија по свом статусу остала истог ранга, лични углед и заслуге бањалучког архипастира потврђени су на највишем црквеном нивоу.

Високопреосвећени архиепископ и митрополит бањалучки г. Јефрем (у средини, са часним крстом у руци) и Његово преосвештенство епископ марчански г. Сава, викарни епископ бањалучки (десно, са жезлом), у пратњи часног свештенства током литургијског славља. (Аутор фотографије: Зоран М. Кос, мај ове године)

Очување црквеног и народног бића у временима страдања

Управљајући епархијом током суровог распада Југославије и Одбрамбено-отаџбинског рата, он је успео да сачува духовно јединство повереног му стада, заштити многобројне верске објекте и пружи несебичну хуманитарну помоћ избеглом, прогнаном и пострадалом становништву.

Од црквеног чина до медијске поруке

Када се суочимо са оваквим тренуцима, дужни смо ствари сагледати у духу јеванђељске мудрости: „Подајте, дакле, цару царево, а Божије Богу“ (Мт. 22, 21). Служити хришћанско опијело покојнику, испраћајући његову душу пред Лице Творца, јесте канонска дужност и израз безусловног милосрђа Цркве, која се моли за свакога Свог сина и кћер. Међутим, оцењивати нечији овоземаљски живот и историјску одговорност пред народом нешто је сасвим друго. Управо на тој танкој нити, након што је митрополит бањалучки Јефрем одслужио опијело Биљани Плавшић, његово јавно обраћање, у коме наводи да је људски суд релативан и често погрешан, те да ће коначну оцену дати Свевишњи Бог и будућа поколења,  пре се може разумети као његова пастирска ограда од самог есхатолошког чина у коме учествује, него као коначни суд о историји.

Митрополит и архиепископ бањалучки г. Јефрем са свештенством служи опело Биљани Плавшић у Храму Свете Тројице у Бањалуци. (Аутор фотографије: СРНА / Извор: Проверено инфо)

Смирено и са понизношћу признајемо: митрополит има потпуно пастирско право да подсети на релативност људског пресуђивања, као што и верујућа јавност има природно право да промишља о дометима таквог његовог иступа. Ипак, посматрајући ову ситуацију дипломатски и разборито, не можемо да се не запитамо: зар се у оваквим медијским порукама не рефлектује једна сасвим људска нелагодност пред великим историјским темама?

Верујући народ Поткозарја и Бањалуке годинама је навикао на тихо, достојанствено неимарство и мудро ћутање свог архипастира. Зато је његово појављивање у рубрикама попут „Изјава дана“ донекле изненађујуће, јер такви медијски иступи/публицитет једноставно нису својствени дугогодишњем стилу служења високопреосвећеног митрополита Јефрема.

Високопреосвећени митрополит Јефрем за славском трпезом током свечаног ручка поводом празника Светог великомученика Пантелије у селу Бијаковац. (Аутор фотографије: Зоран М. Кос, 9. август лета Господњег 2026.)

Да ли је овде, дакле, реч о покушају да се један дубоко интимни и црквени чин молитве за покој душе једноставно заштити од дневне политике и исхитрених коментара? То се чини као најразумније тумачење.

Биљана Плавшић је несумњиво била прва председница Републике Српске, што је чињеница њеног политичког успона. Са друге стране, она је и особа која је пред Хашким трибуналом одговарала за тешке прогоне, што је такође део историјског записа. Ниједна од ове две крупне чињенице не треба да потире ону другу, јер обе заједно чине дубоко трагичну и комплексну слику једне епохе и њене трагичне судбине.

Новоизграђени и свечано уређени парохијски дом при Храму Светог великомученика Пантелије у селу Бијаковац, који је освештао лично митрополит Јефрем. (Аутор фотографије: Зоран М. Кос, август лета Господњег 2026.)

Док Божији суд у потпуности остаје скривен у тајни вере, земаљски и историјски суд ипак мора почивати на чињеницама, документима и одговорном памћењу прошлости. Поколења ће заиста судити, како је то Његош визионарски записао, а Црква ће се увек молити за опроштај грехова сваког човека. Међутим, оваква неочекивана пастирска објашњења само нас додатно опомињу колико је бременито наслеђе о коме као народ морамо отворено и смирено разговарати.

Мисао пред вечним живописом

Када се затвори круг једног земаљског вековања, нарочито оног које је бременито историјским искушењима, људска душа неминовно застаје пред тајном преласка у Вечност. Сагледавајући овај земаљски растанак кроз призму вере, наша мисао се неминовно уздиже ка православној есхатологији – ка оном праведном Суду Христовом о коме нам тако речито и страшно говоре древни мајстори на зидовима наших задужбина. На западној страни храма, тамо где се поглед зауставља пре него што закорачимо назад у свет, традиционално стоји подсећање на Други долазак Господњи. Налик величанственом, али и застрашујућем огледалу вере, у спољашњој припрати цркве Богородице Љевишке у Призрену, задужбини краља Милутина са почетка 14. века, трепери фреска пред којом човеков ум занеми.

Фреска Страшног суда из Богородице Љевишке (око 1307. године), детаљ „Земља и море враћају мртве“.

Ова фреска, која приказује како „Земља и море предају и враћају своје мртве“, није тек пуки уметнички домет једне прохујале епохе. Она је жива и дубока богословска опомена. Пред нашим очима се уобличава Земља, персонификована у лику жене која седи на зверима, док Морска неман, на којој јаше фигура са лађом, израња из дубина. Када затрубе анђеоске трубе на крају времена, хоће ли иједна тајна моћи да остане скривена? Хоће ли иједан гроб, био он под каменом хладне земље или у неизмерним, тамним дубинама светских мора, моћи да задржи човека и сакрије га од Лица Божијег?

Понизно се, и са страхом Господњим, питамо: како ћемо сви ми, без разлике, стати пред Onaј Трон где нема пристрасности? Како ћемо погледати у префињене теразије Арханђела Михаила, на којима се не мере земаљски чинови, титуле нити признања, већ само љубав, искрено покајање и чистота срца? Да ли смо, заслепљени свакодневним бригама и пролазним сујетама, уопште свесни да ће тада и земља и море изнети све наше скривене помисли, сва наша дела и све наше велике пропусте?

Управо нас на ту свеобухватну пролазност подсећају и речи митрополита Јефрема. Земаљске почасти су дуг историји, али молитвени вапај за опроштај грехова је једина стварна потреба душе која одлази на Суд. Овај свети живопис нас позива на трезвеност, а хришћанин пред њим може само смирено да приклони главу, скрушено уздахне и завапи за милошћу Свевишњег.

Јер, ако ни краљеви, ни председници, ни сиромаси, ни војници не могу избећи овај тајанствени тренутак свеопштег васкрсења, каква ли је само одговорност на свакоме од нас? Како ћемо оправдати сваку своју изговорену реч, сваки поступак и сваки тренутак који нам је дарован у овоме пролазном веку? Хоће ли наше искупитељско покајање бити претежније од грехова када се књиге живота коначно отворе, а историја препусти место Вечности, баш како нас опомињу и фреске из Богородице Љевишке, али и из нововековног манастира Лелић, задужбини Светог Владике Николаја?

 Реч савести преточена у званичну иницијативу

Како је могуће да се поред толике неимарске снаге, задивљујуће градитељске енергије и стотина подигнутих објеката Високопреосвећеног, до данас не нађе нимало те исте пастирске воље и неимарског бденија за страдалнике козарачке и доњоградинске? Како то да се за највеће ране нашег бића не подиже бар мали параклис, скромна капела или утешно молитвено место које би за почетак примило сузе помен-дана? Може ли обнова стотина парохијских домова бити претежнија од вапаја непогребених костију на масовним страдатиштима нашег рода?

(Напомена редакције: У наставку доносимо део отвореног писма и званичну иницијативу коју је аутор претходно упутио непосредно архипастиру бањалучком, трагом већ објављених јавних апела за обнову и изградњу заветних светиња у Поткозарју)

Зоран М. Кос, новинар и публициста (Козарска Дубица)

ПРЕДМЕТ: Иницијатива за обнову храма Светог Спаса у Доњој Градини (порушеног од стране усташа 1941. године) и изградњу спомен-цркве брвнаре „Спаса на крви“ на Мраковици (Козара).

Високопреосвећени Архиепископе и Митрополите бањалучки,

Господине и Оче наш у Христу, Г. Г. Јефреме,

Ваше Високопреосвештенство,

Свети Владико,

Смерно припадајући и целивајући десницу Вашег архипастирског благослова, усуђујем се да Вам у дубокој понизности принесем ово писмо, најпреусрдније молећи за хришћански опроштај уколико на било који начин недостојно узнемирим Ваше драгоцено и Богом поверено време.

Обраћам Вам се како у своје лично име, тако и у име великог броја верујућег поткозарског народа, али и наших православних сународника из других средина – људи различитих земаљских занимања и највиших академских звања, међу којима су многи доказани и врхунски стручњаци у својим областима. Свима нама без разлике заједничка је света вера православна, неотуђива припадност српском крстоносном роду и непоколебљива, горућа жеља да наша два највећа и најстрашнија крвава страдатишта, која су уједно и наше највеће масовне гробнице, коначно буду достојно опојана црквеним звонима и благословена сопственим олтарима и храмовима.

Заветни крст смештен унутар кружног тока на Мраковици (Козара), усликан средином ове године са импровизованом дрвеном скелом за прилаз свештенослужитеља. (Аутор фотографије: Зоран М. Кос, јул/август лета Господњег 2026.)

Понизно се питамо, Свети Владико, и пред Вашом мудрошћу отварамо ову рану: зар није потпуно недопустиво и дубоко болно да се свештени молитвени помени за стотине хиљада наших пострадалих предака и даље врше на пролазним кружним токовима на Мраковици и пред неуређеним живицама Доње Градине, као да смо народ без светог завета, без памћења и без достојног спомена? Ако у овом свом дубоком синовском осећању негде суштински грешим пред Вашом архијерејском мудрошћу и искуством, најпонизније Вас молим за пастирску поуку и благо руковање мојом недоумицом.

Свештено црквиште са крстом из 2009. године у Доњој Градини, које немо вапи за обновом зидова. (Аутор фотографије: Зоран М. Кос)

Дубоко сам и искрено свестан тежине невидљивог али претешког архијерејског крста који носите на својим плећима, као и Ваше огромне одговорности пред Престолом Творца и пред повереним Вам народом. Ипак, дуго се преиспитујући, осетио сам у срцу да би даље ћутање, уколико превише потраје, могло постати сувише тешко и неподношљиво бреме за моју хришћанску савест.

Спомен-плоча на заветном крсту у Доњој Градини

Подсећајући смирено Ваше Високопреосвештенство да смо се овим комеморативним поводом већ више пута јавно оглашавали – како кроз Отворено писмо и јавни позив за обнову православне светиње у Доњој Градини, тако и кроз заједнички апел где су Козарчани упутили иницијативу да се коначно саграде двије светиње – ни овога пута се ни у ком случају не усуђујем да судим нити да одређујем, већ само да скрушено питам; не да исправљам оно што је учињено, него да понизно молим за Вашу мудру и спасоносну пастирску реч.

Молећи свесрдно свети благослов Вашег Високопреосвештенства, остајем заувек смирен и одан у Христу Господу,

Недостојни син Свете Православне Цркве,

Зоран М. Кос

чедо поља невоље, Кнешпоља, село Челебинци, месна заједница (ЗП) Међувође

У Козарској Дубици,

На Успеније Пресвете Богородице – Велика Госпојина,

28. августа лета Господњег 2026.

Ускоро више о овој теми на нашем порталу…

НАПОМЕНА:

У циљу потпуног и објективног информисања јавности, подсећамо на интегрални текст изјаве дана митрополита и архиепископа бањалучког г. Јефрема, која је била непосредни повод за настанак овог осврта:„Sud ljudski je relativan, često i pogrešan. Jedina istina je u Boga i u vječnom sudu naroda. Volja naroda je volja Božja. Njegoš kaže: ‘Pokoljenja djela sude’. Pokoljenja će prosuditi o svemu, daće svoj sud, istorija će reći šta je moglo ovako ili onako, ali nikako oni koji ad hok sude i sa svojim određenim ubjeđenjima.“

(Извор: Провјерено инфо — „Izjava dana: Mitropolit i arhiepiskop banjalučki Jefrem“, 08.10.2026.)