На Србе у Босни и Херцеговини 1990. године поново су насрнуле муслиманске усташе
Пише: др Драган ЂОКАНОВИЋ
Покољ у Корићкој јами у ноћи између 3. и 4. јуна (као и у ноћи 4. на 5. јун) 1941. године остао је запамћен по невјероватним причама људи који су успјели живи да изађу из бездана дубоког преко 30 метара. Усташе су жртве везале жицом у парове, ударале их маљевима или коцима у главу и гурале у јаму. Пошто су журили, многе су гурнули потпуно живе или лакше рањене.
„Везали су нас жицом, двојицу по двојицу. Мене су везали са мојим рођаком. Када су нас довели над саму јаму, чули су се само јауци и тупи ударци кундака и маљева. Усташа који је стајао поред мене ударио је мог рођака, и он је повукао и мене у понор. Падали смо у мрклу таму, ударајући о стијене. Срећом, пао сам на гомилу лешева која је ублажила пад. Жица на рукама ми је попустила. Око мене су људи јечали, дозивали мајке, браћу, умирали у најгорим мукама. Усташе су одозго бацале бомбе и пуцале у јаму да докрајче преживјеле. Једна бомба је експлодирала близу мене, али ме је заштитило тијело мртвог комшије. Провео сам неколико дана у тој гробници међу костима својих најближих, прије него што смо ја и још неколицина успјели, пузећи уз оштре стијене у потпуном мраку, да се извучемо ван.“, свједочио је Јефто Гаћиновић.
„Најтежа је била тишина која би наступила након што би неко престао да дише. На дну јаме је владао несносан смрад од крви и барута. Воду смо пили тако што смо циједили капљице које су се сливале низ влажне зидове крашке стијене. Знали смо да ако останемо доље, угушићемо се или умријети од глади. Нас неколико који смо могли да се крећемо, помагали смо једни другима. Направили смо људски ланац, пењући се преко избочина на стијенама које су нам сјекле руке до костију. Сваки корак је значио ризик да поново паднеш на дно.“, цитат је из свједочења Глигора Носовића.
Мухарем Главинић (син Мустафе), хоџа из села Главинића (Беговића Кула), био је један од главних организатора, логистичара и лични учесник у бацању српског живља у Корићку јаму. У судским документима описан је као човјек „најпокваренијег моралног владања“. Ћамил Крвавац и Велија Диздаревић, рођен 1900. године у Гацку, били су истакнуте локалне усташе у Гацку. Непосредно су учествовали у хапшењима најугледнијих гатачких Срба почетком јуна 1941. године. Осуђени су послије рата на најтеже казне.
Међутим, вође гатачких усташа и главни организатори покоља, попут усташког ројника Алије Чампаре, Хасана, Ибрахима и Ћамила Фазлагића, успјели су да избјегну суђење тако што су у мају 1945. преко Аустрије и Италије побјегли тзв. „пацовским каналима“ у иностранство. Алија Чампара, један од најекстремнијих локалних усташких вођа, ројник, који је био директно одговоран за масакре, завршио је у Сирији (Дамаск), гдје се смјестио већи број херцеговачких и босанских муслимана који су били у саставу НДХ формација. Иако су неки организатори попут Мемишаге Џубура погинули или заробљени на самом крају рата, дио политичког вођства милиције, укључујући појединце из фамилије Тановић (који су уз Џемала Тановића водили војне формације у Кули), успјели су да преко Рима и ватиканских веза за пребацивање добију азил у Турској и државама Сјеверне Африке. Осима познатих усташа из породица Фазлагић, Чампара, Тановић, Џубур, Башић и Сарић, усташки табор у Гацку и положаје у муслиманској милицији/усташама попуњавали су припадници фамилија из околних заселака који чине регију Куле: Мeмићи, Хабули, Сукићи, Џиделије, Чустовићи, Пашићи и Чимићи. Локални муслимани из ових породица чинили су језгро одбране такозваног „Малог Берлина“.
Ове породице су у емиграцији остале политички активне кроз усташка друштва (попут организација које је водио Вјекослав Макс Лубурић у Шпанији или Анте Павелић у Аргентини), а њихови потомци су се вратили у БиХ тек почетком 1990-их година.
ФОТО: фејсбук
