Како су Срби постали Македонци…

Пише: Српскопитање

Најтемељнија операција расрбљавања Срба после Другог светског рата изведена је на територији бивше југословенске републике Македоније.

Ишчитавањем најстаријих списа о насељима и пореклу становништва српског народа, насталих у другој половини 19. и првој половини 20. века и поређењем са оним написаним после Другог светског рата, можемо сазнати на који начин је обављано расрбљавање српског народа и стварање нових националних ентитета на простору Балкана.

Један од коминтерновских задатака који је после Другог светског рата преузела комунистичка власт у Југославији, било је стварање македонског ентитета.

Још је руски конзул Иван Степанович Јастребов, око 1875. године, утврдио да на простору данашње Македоније живе Срби, муслимани и хришћани, „који другог језика осим српског не знају“, што нам указује да је исламско становништво у релативно блиском времену примило ову веру.

Само тридесетак година касније, Јован Цвијић уочава да је код овог исламског становништва у току процес арнаућења. Одмах након Првог светског рата, исти простор је антропогеографски истражио учени Тома Смиљанић Брадина и у потпуности потврдио закључке претходника у делу „Мијаци, Горна Река и Мавровско поље“. У студији „Арнаути наше крви – Арнауташи“, објављеној 1939., Јован Хаџи-Васиљевић наводи многе примере арнаућења.

Након Другог светског рата, уследио је нови процес расрбљавања под окриљем Брозове власти. Да би се испунио захтев Коминтерне за стварање нове нације, било је неопходно створити њену прошлост „македонизацијом“ српске баштине, од средњовековних цркава до народних песама.

Стварање нове нације је било тешко (у томе смо ми Срби највише помогли), јер није имала историјско утемељење, па се на томе радило интензивно у следећих двадесет година, свим средствима, од промене презимена, до присвајања историјских личности. Процес је окончан стварањем нове цркве која је присвојила српску духовну баштину.

Од шездесетих, престају сва етнолошка истраживања у СР Македонији, јер би она неминовно открила расрбљавање. У тај процес био је укључен део српских интелектуалаца, а они који на то нису пристали, били су јавно жигосани.

Као типичну жртву коминтерновске политике, можемо посматрати Тому Смиљанића Брадину, ученог Србина родом из Тресонче у дебарском крају, етнографа, филолога, писца, борца балканских ратова, Великог и Априлског рата. Он је 1930. у Француској одбранио докторску дисертацију „Наша стара племена Мијаци и Брсјаци у Јужној Србији“. Његова истраживања српске баштине југословенски комунисти су покушали да „македонизују“, о чему су оставили бизарна сведочанства.

Приликом објављивања рада Томе Смиљанића Брадине, „Старе народне мијачке песме“, у часопису „Гласник Етнографског института САНУ“, у примедби на рад је забележено:

„Приликом прегледа овога рада, референт је писцу ставио примедбу да песме напише на новом македонском језику.“

Брадина је наравно то одбио, па се у примедби уз рад уредник извињавао да „писац није могао усвојити овај предлог, пошто је материјал прикупљао на терену пре рата, па није у могућности да текст прилагоди новом македонском језику. Ту редакцију је спровео академик Душан Недељковић, који је негативним рецензијама, између осталог, онемогућио и да САНУ објави рад Цвијићевог саговорника Радослава Љ. Павловића, а једна од примедаба била је „да је аутор у раду користио црквене матичне књиге“, да би реферат на крају закључивао са „Смрт фашизму – слобода народу“.

У расрбљавању Вардарске Македоније био је веома ангажован и познати географ и антропогеограф Јован Трифуноски.

Он је рођен као Србин у Пологу и до 1944. године у радовима се потписивао као Трифуновић, а онда је променио презиме.

Био је изузетно вредан, један од последњих следбеника Цвијићеве антропогеографске школе, који је истражио просторе који захватају пределе сливова Јужне Мораве, Вардара и Црног Дрима. У студији о Скопској Црној гори, где је становништво истрајавало на српском пореклу и обележјима, он ниједном не каже да су они Срби, већ их назива православним становништвом, док локалне Арнауте представља као нацију, без религијског обележја. У истраживањима Дебра и околине, он за хришћане каже да су Македонци, иако су сви ранији истраживачи показали да су то Срби, којима су описали њихов језик и обичаје.

Итд…

Извор: фејсбук страница Занимљива историја и географија

ФОТО: фејсбук