Од Романоваца до њемачког заробљеништва – судбина Љубомира Рађевића и броја 74658

Пише: Јован ШКРБИЋ

Четири и по године заробљеништва, глад, батине и повратак кући човјека којег млађи син није ни запамтио као оца.

Када је Љубомир Рађевић 1941. године одведен у заробљеништво, његов млађи син Бранко био је још беба. Четири и по године касније, када се исцрпљени отац вратио кући, дјечак га није препознао, већ је мајци рекао: ‘’Мама, ево неки чико иде овамо.’’

Историја страдања српског народа у Другом свјетском рату није састављена само од великих битака, масовних стратишта и имена познатих националних хероја. Њен нераздвојни дио чине и судбине обичних људи, чији су животи прекинути ратом, чије су породице годинама чекале њихов повратак и чија су свједочења често остала сачувана једино у породичном памћењу.

Једна таква прича долази из Поткозарја, из села Романовци код Градишке. То је прича о Љубомиру Рађевићу, сину Димитрија и Маре, човјеку који је, према свједочењу његовог потомка, одведен из родног села током 1941. године, да би се кући вратио тек након четири и по године заробљеништва.

Љубомир је рођен 1919. године. Са супругом је имао два сина – Душана, рођеног 1938, и Бранка, рођеног 1941. године. Када је Љубомир одведен, иза њега су остали супруга и двоје мале дјеце. Млађи син био је још беба.

А онда је услиједио повратак који је у себи носио и радост и бол.

Након година одсуства, исцрпљен и готово непрепознатљив, Љубомир се вратио својој породици. Његов син Бранко, који је од оца одвојен још као одојче, није знао ко је човјек који им прилази. Угледавши га, обратио се мајци ријечима:

„Мама, ево неки чико иде овамо.“

Тешко је замислити потрес једне мајке која пред собом гледа повратак супруга, а поред себе дијете које у том човјеку не препознаје сопственог оца. У само једној реченици сачувана је сва трагедија ратних раздвајања – године отуђења које ниједан повратак није могао у потпуности да надокнади.

Према породичном свједочењу, Љубомир је говорио да су заробљеници са ових простора транспортовани до Горњег Милановца, одакле су различитим путевима одвођени даље, све до Норвешке. О томе шта је преживио није много причао. Ипак, оно што је остало у сјећању његових потомака свједочи о суровости заробљеничког живота.

Говорио је о батинању кундацима и пушкама, изгладњивању, суровим зимским условима и присиљавању заробљеника да улазе у ледену воду. Према његовим ријечима, глад је била толика да су јели траву и црве, покушавајући да одрже живот у условима у којима је сваки нови дан представљао борбу за опстанак.

Посебно потресан детаљ односи се на причу о купусу који су гладни заробљеници покушавали да дохвате, не знајући да је њива претходно минирана. Према породичном казивању, поједини су страдали управо у покушају да дођу до хране.

Љубомир је, како је његов потомак запамтио, отишао у заробљеништво са више од 80 килограма, а вратио се са свега 33 килограма.

То је податак који не захтијева додатно драматизовање. Сам за себе говори о размјерама физичког пропадања човјека изложеног дуготрајној глади, исцрпљивању и суровим условима заробљеништва.

БРОЈ 74658

Према породичном свједочењу, Љубомир Рађевић носио је логорски број 74658, који се налазио на грудном џепу његове заробљеничке одјеће. Његов потомак наводи да и данас посједује фотографију дједа у логорској униформи, са видљивим бројем.

Та фотографија, уколико се сачува и документује, представља драгоцјен траг за даље истраживање његове судбине. Иза броја који је заробљенику био додијељен стајао је човјек са именом и презименом, родитељима, супругом, синовима и домом у који је желио да се врати.

Породично свједочење наводи да је Љубомир заробљеништво провео у логору чији је назив запамтио као „Дахово“. Могуће је да је временом дошло до забуне у називу, па се помиње Дахау. Међутим, тај податак за сада није потврђен.

Оно што знамо јесте да су њемачке окупационе власти током Другог свјетског рата депортовале хиљаде српских заробљеника у Норвешку, гдје су били изложени присилном раду, глади, болестима и суровом поступању. Према истраживањима норвешких историчара, у Норвешку је у периоду од 1942. до 1945. године упућено 4049 српских заробљеника из Србије и НДХ, а приближно 2400 њих је убијено или је умрло од посљедица болести, глади, злостављања и присилног рада. Овај историјски контекст потврђује размјере страдања, али сам по себи не доказује у којем се тачно логору налазио Љубомир Рађевић.

Његова прича зато заслужује даљу провјеру и документовање – како би породично сјећање добило и своје чврсто мјесто у историјским изворима.

ПАМЋЕЊЕ КАО ДУГ ПОТОМАКА

Љубомир Рађевић је преминуо осамдесетих година прошлог вијека. Својим потомцима оставио је тек дјелић онога што је преживио. Није волио да говори о заробљеништву, што није необично за људе који су иза себе оставили године глади, страха, насиља и понижења.

Ипак, некада је и неколико реченица довољно да се отвори читав свијет страдања који не смије бити заборављен.

Ово свједочење добили смо од потомка Љубомира Рађевића, који је одлучио да подијели породичну причу о свом дједу, човјеку којег никада није имао прилику да упозна. Управо зато његово свједочење има посебну вриједност: оно представља покушај да се сачува сјећање на претка чији је живот обиљежило једно од најтежих раздобља српске историје.

Наша је обавеза да саслушамо овакве приче, сачувамо породичне фотографије, забиљежимо имена и упоредимо сјећања са архивском грађом. Јер иза сваког имена налази се један живот, а иза сваког сачуваног свједочења могућност да истина о страдању буде потпунија.

Љубомир Рађевић из Романоваца код Градишке. Заробљеник број 74658. Отац који се вратио кући након четири и по године, а којег сопствени син није препознао.

Нека његова судбина буде подстицај да наставимо да истражујемо и биљежимо страдање нашег народа – достојанствено, одговорно и без заборава.

ФОТО: фејсбук