Етничко чишћење и затирање српског народа у Славонији:

Општине Подравска Слатина, Славонска Ораховица и Нашице – злочиначка операција „Оркан 1991“

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

У периоду од октобра до краја децембра 1991. године, током хрватских војно-полицијских операција у Славонији (операције „Оркан ’91”, „Откос 10” и „Папук ’91”), подручје подпапучких и подкрндијских села у општинама Подравска Слатина, Славонска Ораховица и Нашице претрпјело је потпуно демографско, физичко и материјално разорење.

Кроз системске акције хрватских оружаних формација и учешће дијелова локалног хрватског цивилног становништва, српски народ овог дијела Славоније био је изложен масовном прогону, злостављањима, убиствима цивила, пљачки, системском рушењу кућа и вандализовању српских светиња и гробаља.

Сепаратистичке паравојне формације и њихов командни кадар!

Све војне акције и уласке у српска села изводиле су оружане снаге тадашње сецесионистичке власти у Загребу. Са тадашњег уставно-правног становишта СФРЈ, ове јединице чиниле су сепаратистичке паравојне формације, које су током јесени 1991. године преименоване у Хрватску војску (HV) и Збор народне гарде (ZNG).

Главни носиоци операција на овом терену и њихов тадашњи командни кадар били су:

* 132. бригада (Нашице – Ораховица):

Командант: Славо Барбара / Славо Барић

Улога: Оперативни дио задужен за продор правцем Хумљани – Красковић – Пушина – Слатински Дреновац.

* 136. бригада (Подравска Слатина):

Командант: Јосип Черни

Начелник штаба: Ладислав Богнар

Командант 64. самосталног батаљона: Жељко Жежељ / Иван Рошташ

* 127. бригада (Вировитица):

Командант: Ђуро Дечак

Етнички очишћена насеља и обим прогона!

Из преко 35 села ових трију општина прогнано је око 20 000 Срба.

– Општина Подравска Слатина:

Воћин, Ћетековац, Ђуричићи, Секулинци, Грбавци, Бобдовац, Хум, Мачетци, Заздавићи, Поповац, Лисичине, Смиљић, Горњи Мељани, Кузма, Козице, Поповци, Сјеверњаци. 

– Општина Славонска Ораховица:

Слатински Дреновац, Пушина, Кокоћак, Ђурићи, Прекорачани, Горња Пиштана, Бијела Лоза, Красковић. 

– Општина Нашице:

Лонџица, Градац Нашички, Заграђе, Поповац Нашички, Црна Клада, Разбојиште.

Злочини над цивилима: Премлаћивања, убиства и тортура!

Након уласка паравојних формација у српска села, услиједила су сурова страдања локалног становништва, претежно старијих људи, жена и немоћних који нису успјели или нису жељели да напусте своје домове: 

У свим општинама забиљежени су бројни случајеви злостављања, мучења и убистава цивила на кућном прагу. Старији мјештани су премлаћивани, одвођени у непознатом правцу или усмрћивани директно у својим кућама и двориштима (случајеви у Слатинском Дреновцу, Пушини, Воћину и околним засеоцима).

За многим одведеним и несталим цивилима и данас се трага, док су многи мјештани претрпјели физичку тортуру прије ликвидације.

Учешће хрватског цивилног становништва и системска пљачка!

Паралелно са војним јединицама, у прогнана српска села улазиле су и групе хрватских цивила из сусједних насеља. Камионима, тракторима и приватним возилима масовно су изношени бијела техника, намјештај, пољопривредна механизација и стока.

Све што је имало вриједност отуђено је са имања прије него што су куће и помоћни објекти предати уништењу.

Непрекидна минирања и паљење (Новембар – Децембар 1991).

Процес рушења српске имовине трајао је кроз читав новембар и децембар 1991. године.

Вишенедјељне детонације – Одјекивале су непрекидне експлозије у подпапучким селима, јер су инжењеријске и војне јединице плански и системски минирале и дизале у ваздух српске куће.

Тактика „спаљене земље” – Куће које нису миниране су запаљене, чиме је онемогућен било какав повратак српског становништва на његова огњишта.

Скрнављење цркава и српских гробаља!

Поред приватне имовине, на удару су се нашли сви вјерски и културни идентитетски симболи Срба на овом простору.

Историјски храм Светог Георгија у Слатинском Дреновцу (из 18. вијека) миниран је и срушен до темеља. Храм Вазнесења Господњег у Пушини је тешко девастиран и запаљен, а слична судбина задесила је и друге цркве и капеле.

Сеоска православна гробља широм ових општина су вандализована – надгробни споменици су рушени, брутално оскрнављени и разбијани, чиме се желио затирати сваки трајни траг вијековног постојања Срба у том крају.

Некажњивост, награде и одликовања за извршиоце…

Упркос обиму злочина, масовном прогону цивила, пљачки и системском уништавању читавих регија НИКО од непосредних извршилаца и команданата није одговарао. Нико од хрватских официра и припадника јединица које су учествовале у овим акцијама у општинама Подравска Слатина, Славонска Ораховица и Нашице није правоснажно осуђен за етничко чишћење и злочине над српским цивилима.

Умјесто судског процесуирања, многи команданти и припадници 132, 136. и 127. бригаде су у Хрватској проглашени херојима, унапређени у високе војне чинове те државно одликовани за учешће у операцијама „Оркан ’91” и „Папук ’91”.

Страдање српског народа у општинама Подравска Слатина, Славонска Ораховица и Нашице крајем 1991. године остаје један од најтрагичнијих примјера етничког чишћења и културоцида у Славонији, са посљедицама које су трајно измијениле демографску слику овог региона. 

Већина ових села је и данас без иједног становника или уз свега неколико повратника старије животне доби који живе без основних услова…

У међувремену хрватска пропаганда овај злочин и даље назива „ослобођењем“ (ослобађали су српска села од самих Срба)…

ФОТО: фејсбук