Политика памћења у Народном позоришту Републике Српске: Драго Мажар и селективна маргинализација Ћопића, Куленовића, Ољаче…
Пише: Зоран М. КОС, новинар и публициста
Док је нечија УДБА у јавном дискурсу званично проглашена за злу, опаку и компромитујућу чињеницу која баца сенку чак и на спасоносни истраживачки рад о козарачком страдању, партијска и безбедносна прошлост Драге Мажара волшебно се претвара у државотворни плус, подобну циглу институционалног сећања и естетску препоруку за национални пиједестал. У ова “смутна времена”, када званична културна политика Бањалуке функционише по принципу „село гори, а баба се чешља“, сведоци смо парадоксалне појаве где се заједничко књижевно наслеђе Ћопића, Куленовића и Ољаче препушта контролисаном забораву, док подобни „курири плету“ нове мреже старих идеолошких догми под сводовима Народног позоришта Републике Српске.
Овај рад анализира механизме селективног историјског памћења и политике сећања на простору Босанске Крајине, са посебним освртом на савремене комеморативне праксе у Бањалуци. Кроз студију случаја институционалног обележавања делатности Драге Мажара, рад преиспитује критеријуме по којима се одређеним историјским и културним личностима додељује јавни простор, док се друге кључне фигуре послератног књижевног канона, попут Скендера Куленовића, Бранка Ћопића и Младена Ољаче, потискују на маргине званичног сећања. Посебна пажња посвећена је двоструким стандардима у вредновању послератних биографија: док се историчарима попут Драгоја Лукића у јавном дискурсу континуирано замера рад у Управи државне безбедности (УДБА), Мажарев идентичан или сличан партијски и безбедносни ангажман институционално се третира као друштвени плус и афирмативна препорука за национални пиједестал. У раду се аргументује да институционално сећање у смутним временима не сме бити инструмент тренутне политичке коњунктуре заснован на партијској селекцији, већ предмет континуиране критичке ревизије и дијалога.
Савремена теорија културе сећања често истиче да комеморативне праксе више говоре о друштву које се сећа него о прошлости која се обележава. Организација свечане вечери посвећене Драги Мажару, партизанском команданту, народном хероју и некадашњем управнику Народног позоришта у Бањалуци , коју заједнички потписују кључне архивске, театарске и националне институције, отвара простор за фундаментално питање: на који начин савремене институције врше селекцију историјског наслеђа? Полазећи од тезе да архиве треба отварати, а историју научно истраживати, овај оглед има за циљ да деконструише феномен у коме влада чиста селекција у оквиру које се занемарују кључни стубови регионалне културне баштине, док институције функционишу по принципу „село гори, а баба се чешља“.
Институционална селекција, Легитимитет памћења и феномен Драгоја Лукића
Право на сећање је неотуђиво, како за појединца тако и за колектив. Међутим, проблем настаје када званичне институције културе преузму монопол над дистрибуцијом јавне пажње, очекујући од јавности некритичко прихватно ку пре унапред припремљених комеморативних програма. Проглашавање народних хероја и подизање споменика у социјалистичкој Југославији било је део строго кодификованог идеолошког поретка Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Ова класична партијска кухиња користила је селективну идеолошку подлогу како би креирала пожељне наративе, где је на делу била чиста селекција погодних биографија, док су непријатне чињенице и алтернативни гласови систематски препуштани забораву.
Данас се у јавним и полуслужбеним ревизијама историје суочавамо са запањујућим двоструким аршинима. Када је, на пример, у питању Драгоје Лукић, истакнути историчар и прегалац који је свој животни век посветио мучном и спасоносном попису страдања деце са Козаре у усташким логорима, део данашње политичке и културне елите редовно износи замерке на рачун његове биографије, упирући прстом у чињеницу да је након рата радио за Управу државне безбедности (УДБА) и Савезни секретаријат за унутрашње послове. С друге стране, када је у питању Драго Мажар, партизански командант, високи комунистички функционер и репрезент истог безбедносно-идеолошког апарата КПЈ, његова уплетеност у систем моћи не узима се као отежавајућа околност. Напротив, његов партијски и друштвено-политички рад књижи се као плус, као државотворна и престижна цигла у темељу савременог комеморативног програма.
Док институције приређују свечаности по оваквом принципу селективног праштања и куђења, метафорички речено, „село гори, а курири плету“ нове мреже старих догми. Свечарска комеморација подсећа на народну пословицу „село гори, а баба се чешља“, у тренутку када се целокупно заједничко културно наслеђе урушава под теретом заборава и небриге, пажња се утилитарно усмерава на политички подобне појединце.
Маргинализовани канони и маска „братства и јединства“
Уколико се преиспита распоред фигура на савременој културној сцени Бањалуке и регије, уочава се упадљив дефицит комеморативних и истраживачких програма посвећених ауторима чији је допринос немерљив. Некадашња братство-јединствена реторика често је служила као нивелатор историјске истине, стварајући симетрије тамо где их нема и потискујући реалне трауме народа Босанске Крајине у име државног пројекта. Иза те маске остали су маргинализовани писци чије дело и данас чека праву валоризацију:
Скендер Куленовић: Аутор поеме Стојанка мајка Кнежопољка, која представља највиши уметнички домет козарачког страдања и један од најснажнијих антиратних вапаја у нашој књижевности.
Бранко Ћопић: Писац чија је сатирична оштрица директно засецала у аномалије послератног комунистичког система и девијације КПЈ, због чега је трпео жестоке политичке притиске и маргинализацију од стране партијског врха.
Младен Ољача: Хроничар ратне трауме чије дело такође захтева савремено књижевнотеоријско преиспитивање и архивско истраживање.
Њихове биографије нису идентичне, нити су њихове друштвено-политичке позиције биле еквивалентне, али њихово одсуство из динамичног институционалног живота указује на кризу вредносних мерила. Поставља се питање: зашто су њихова дела и њихове комплексне судбине мање инспиративне за савремене културне посленике од пригодних манифестација везаних за војно-партијске функционере?
Критика селективног историзма у “смутним временима”
Живимо у смутним временима у којима се историјске чињенице континуирано потискују пред тренутним политичким потребама. Ова смутна времена карактерише покушај грубог историјског ревизионизма са једне стране, настојање да се бивше службене истине КПЈ конзервирају са друге, док се са треће стране историја користи искључиво као естетски декор за пригодне говоре и обнову реторике из доба превласти једне идеологије.
Историја, међутим, не припада ни партијама ни појединим установама културе, она је јавно добро. Озбиљно суочавање са прошлошћу подразумевало би организацију књижевних и научних програма који би повезали и супротставили различите актере истог доба: народне хероје, књижевнике, дисиденте, безбедњаке и оне који су због сопствене речи долазили у сукоб са државним апаратом. Упоређивање службених друштвених признања са стварним естетским и научним дометима појединаца пружило би објективнију слику културне историје двадесетог века.
Култура која памти само одабране појединце не баштини историју, већ је подвргава идеолошкој филтрацији у којој влада чиста селекција. Институције које траже поверење јавности морају бити отворене за критичка питања и спремене да понуде одговоре засноване на документима, аргументима и естетским мерилима. Најмање што дугујемо како историјским личностима, тако и савременицима у овим смутним временима, јесте одбијање да се преци књижевности, науке и револуције користе као живе пароле док „село гори“. Тражење истине, уместо олаког дељења „плусева“ подобнима и лепљења етикета заслужнима, остаје примарни задатак сваког одговорног академског и културног деловања.
Анатомија програма: Институционална кооптација и дистрибуција улога
Пажљива анализа учесника округлог стола о новом издању романа Два курира открива прецизно осмишљену структуру којом се ревизија послератног легата Драге Мажара настоји приказати као мултидисциплинарни научни поп-културни феномен. Позивање истакнутих имена из области историографије, теорије књижевности и театра служи као штит против потенцијалних јавних питања о оправданости ове позорнице.
Владан Вуклиш (Историографски легитимитет): Као историчар и помоћник директора Архива Републике Српске који се уже бави револуционарним покретом, социјализмом и југословенском историјом, Вуклиш представља кључну карику институционалне одбране. Његово учешће догађају даје привид хладне, архивске објективности. Међутим, парадокс смутних времена се огледа у томе што се архивски капацитети усмеравају на реиздање романа војно-партијског функционера, док се озбиљнија историографска истраживања о дисидентству или сукобима унутар саме КПЈ потискују у запећак.
Станислава Бараћ (Књижевнотеоријска глазура): Научна саветница Института за књижевност и уметност из Београда, чији је фокус на ангажованој књижевности 20. века и часописима леве оријентације, уведена је у програм како би се роману Два курира дало вештачко дисање на пољу естетике. Њено присуство треба да убеди јавност како Мажарева проза поседује скривену уметничку вредност која наводно превазилази пуку партијску пропаганду, чиме се чиста селекција покушава оправдати високом књижевном теоријом.
Марко Мисирача (Театарско-сценски континуитет): Познати позиришни редитељ, који је годинама професионално везан за Народно позориште РС у Бањалуци и који је већ успешно постављао дела из послератног канона (попут Куленовићеве Дјелидбе), овде има улогу моста између позоришне историје и савремене сцене. Преко његовог имена се успоставља лажни континуитет између некадашњег управниковања Мажара и данашњег сјаја позоришне куће, чиме се уплетеност у систем моћи ретушира уметничким заслугама.
Лујо Парежанин (Регионално-идеолошка симетрија): Као загребачки културни радник, новинар и сарадник „Новости“, Парежанин је ту да задовољи форму већ поменуте братство-јединствене и регионалне симетрије, коју преко Српског народног већа коспонзорише овај догађај. Његова улога је да манифестацији обезбеди наводни транснационални и прогресивни карактер, док се суштински плету старе догме у новом руху.
Мултимедијални параван: Филм и изложба као појачивачи ефекта
Програм није заустављен на разговору, већ је појачан пројекцијом кратког играног филма На граници (1951) и пратећом изложбом. Овај триптих (књига–филм–изложба) заправо функционише као савршен пропагандни алат. Кроз визуелне медије, јавности се уместо докумената нуди емоција и носталгија. Док у стварности „село гори“, док се културне институције муче са буџетима, а књиге Ћопића, Куленовића и Ољаче скупљају прашину у затвореним школским програмима, „курири плету“ динамичан мултимедијални програм око једне политичке фигуре, правећи од Драге Мажара недодирљиви споменик у тренутку када друштво вапи за огољеном истином, а не за козметиком прошлости.
