Из штампе изашла књига „Саговорник Младен Ољача“, аутора Ранка Прерадовића
Књижевна заједница „Васо Пељагић“ из Бања Луке званично је представила ново, ексклузивно издање под насловом „Саговорник Младен Ољача“, аутора и уредника Ранка Прерадовића. Ова вриједна публикација доноси снажан допринос култури сјећања и скидању скраме заборава са лика и дјела једног од највећих књижевника Босанске Крајине и Поткозарја
Пише и фотографише: Зоран М. Кос
Насловна страница новог издања „Саговорник Младен Ољача“ на којој се налази лик великог српског писца, у издању КЗ „Васо Пељагић“
.Као аутор овог приказа и записа, и сам се живо сјећам Младена Ољаче са једног његовог гостовања у Кнежици крајем седамдесетих година. Између осталог, тада је пред пуном салом изговорио реченицу која ми је заувијек остала урезана у памћење, а која савршено описује карактер нашег човјека: „Лакo је Козарчанина познати , они сруше дрво, и ухвате га за врх да извуку.“ Управо та сирова, крајишка снага и непоколебљивост огледају се у сваком ретку који је Ољача оставио иза себе.
Књига је управо изашла из штампе у лимитираном тиражу од 200 примјерака из преса угледне бањалучке штампарије ГРАФИД д.о.о., а представља истински културни догађај за све поштоваоце крајишке писане ријечи.
Књижевна вертикала Крајине и ратна опсесија
Књига представља драгоцјен скуп од четири кључна интервјуа које је књижевник и новинар Ранко Прерадовић водио са Ољачом, носилацем „Партизанске споменице 1941. године“. Кроз ове разговоре, Ољача се освјетљава као трећи стуб крајишке књижевне вертикале, одмах уз Петра Кочића и Бранка Ћопића.
Као писац чија је главна литерарна преокупација био рат, Ољача доноси дубока размишљања о природи ратовања и стваралаштва, што потврђује и оцјена стручне јавности.
Из рецензије Небојше Радмановића
„Маркантна је чињеница његове чврсте утемељености у стварности са сјајним подсјећањем на прошлост у чему је учествовао и што је остваривао. Та животност утолико је битнија што је и у Ољачиној књижевност осјетна, без сањарства и имагинарности, темељена на истинитост и стварности живота. Све је то овдје осјетно и представља вриједност овог невеликог али за нашу културну прошлост значајног списа.“
Портрет Младена Ољаче (1926–1994) – књижевник, борац и народни трибун чије живе мисли и данас чувају културу сјећања Поткозарја
Разговори који су прерасли у историју
Посебну документарну вриједност књиге чине аутентични дијалози који задиру у умјетникову интиму и психолошки терет који ратник носи и деценијама након стишавања оружја.
Исечак из интервјуа: Младен Ољача о прогону рата у миру
Питање: Какво је, у људском и умјетничком поимању, Ваше схватање рата?
Младен Ољача:
„Имам једну тезу о томе: осјећање да је рат једна неприродна појава у животу и да је, као такву, што прије треба забоварити. Али, пошто се рат настани у очима, у сну, у слуху ратниковом, то он мене, чини ми се, више прогони сада, у миру, неголи ме је прогонио у вријеме свог трајања. У рату сам знао мирно спавати… Пјешачиш, пјешачиш сатима, данима, пређеш километре и километре… Послије, устајеш и поново у борбу…“
Архивска фотографија из књиге: Ранко Прерадовић у разговору са Младеном Ољачом. Касетофон на столу остао је као свједок времена у којем су настајале ове књижевне креације
Жива ријеч из бање Слатина и исправљање књижевне неправде
Да књижевна ријеч и сјећања на Младена Ољачу и даље живе у Поткозарју, свједочи и емотиван сусрет који се одиграо у бањи Слатина, гдје се аутор Ранко Прерадовић налази на медицинској рехабилитацији. Управо у овој бањи, далеко од кућног комфора, књига је ушла у своју завршну фазу предштампе. Иако нарушеног здравља, популарни и вољени књижевни Деда лавовски се и упорно борио из бањске постеље да ово дјело преброди све техничке препреке и коначно угледа свјетлост дана.
Током прелиставања првих, свјеже одштампаних примјерака, евоциране су успомене на Ољачине велике говоре у Кнежици са почетка осамдесетих година, те још једном истакнута пресудна мисија ове публикације у исправљању велике књижевне неправде према Ољачином лику и дјелу.
Ранко Прерадовић о важности публикације
„Захваљујући нашој мани и општој аљкавости, велико и величанствено дјело Младена Ољаче је скрајнуто из издавачке и општекњижевне ововремености, али то ће вријеме, уздајмо се, значајно поправити јер ће се то значајно дјело изборити само за себе и свога ствараоца. У том смислу је, ево, и ова невелика публикација.“
Сусрет у бањи Слатина ових дана: Новинар и колумниста Зоран М. Кос и књижевник Ранко Прерадовић сумирају прве утиске након што је књига управо изашла из штампе
Импресум издања:
Аутор и уредник: Ранко Прерадовић
Наслов: Саговорник Младен Ољача
Издавач: Књижевна заједница „ВАСО ПЕЉАГИЋ“, Бања Лука
Година издања: 2026.
Рецензент: Небојша Радмановић
Припрема и штампа: ГРАФИД д.о.о., Бања Лука (За штампарију: Бранко Иванковић)
Тираж: 200 примјерака
ВАЉА ЗНАТИ: Књижевне биографије аутора и саговорника
Ранко Прерадовић Деда (Аутор)
Истакнути је српски пјесник, књижевни бард, есејиста и уредник из Поткозарја. Рођен је 1944. године у Вршанима код Прњавора, а школовао се у Прњавору, Бањој Луци и Сарајеву, остављајући неизбрисив траг на културној и боемској сцени ових простора. Са више од 60 година активног књижевног стваралаштва и преко 20 објављених збирки поезије (међу којима су култна „Свитања“ и најновија „Мастиљара стара“), Прерадовић се афирмисао као један од најпревођенијих и најнаграђиванијих крајишких аутора. Добитник је престижне награде „Печат вароши сремскокарловачке“, као и књижевне награде „Ђуро Дамјановић“. Његово бритко и искрено дјело заступљено је у бројним домаћим и антологијама свјетске поезије.
Младен Ољача (Саговорник)
Један је од најзначајнијих и најчитанијих српских послијератних књижевника, хроничар Поткозарја и утицајан новинар. Рођен је 10. октобра 1926. године у селу Деветаци код Босанског Новог, а преминуо 1994. године у Београду. Као младић је био активни учесник Другог свјетског рата и носилац Партизанске споменице 1941. године, што је дубоко дефинисало његову каснију књижевну и људску инспирацију. Завршио је Филозофски факултет у Београду. Аутор је бројних приповједака и романа, од којих је најпознатији монументални роман „Козара“ (1966), који представља својеврсну књижевну хронику српског страдања и челичне борбе народа Босанске Крајине. Радио је као уредник у водећим листовима (Омладина, Младост, Борба, Књижевне новине) и написао сценарио за чувени ратни филм „Врхови Зеленгоре“.
