Неповјерљив сам према идеологијама

Пише: Дубравка ЛАКИЋ/Политика

Дубока, горка и цинична политичка трагедија замаскирана у форму црне комедије и шпијунског трилера, уз бритке, духовите и мрачне дијалоге, преиспитивање мушких пријатељстава и моралних дилема – тако се у најкраћем може описати остварење „Дивљи коњ број девет” британско-ирског редитеља, сценаристе и драмског писца Мартина Макдоне. Филм који се бави историјским гресима и империјалистичком окрутношћу Америке и западних земаља обележио је његов главни протагониста – легендарни позоришни и филмски глумац Џон Малкович. Улога Криса Карлајла, времешног агента ЦИА у сутону живота, можда је и његова улога каријере. За то глумачко ремек-дело већ је освојио венецијански пехар „Волпи”, а велика је вероватноћа да ће му се, више него заслужено, у рукама наћи и „Златни глобус” и Оскар.

Какво је Ваше мишљење о мушким пријатељствима, јер управо је један такав однос, повремено близак, а повремено антагонистички, окосница ове филмске приче?

Моје мишљење о мушком пријатељству веома је слично ономе што видите у филму. Током година стекао сам много мушких пријатеља, с некима се не свађам или бар не много, а са некима се баш много свађам. Сматрам да је управо то прилично типично за мушко пријатељство. У филму видите два веома различита лика у различитим фазама живота. Ли, кога глуми Сем Роквел, више је „човек компаније”, ЦИА је у питању, и вероватно и даље сматра да су средства оправдана циљем. С друге стране, Крис, кога ја тумачим, на крају је живота, ускоро ће отићи и почиње да се пита да ли циљ оправдава средства. Ова два лика адекватно одговарају периоду од атентата на Џона Ф. Кенедија 1963. и пуча против Салвадора Аљендеа у Чилеу 1973. Та два међаша времена попут магнета привлаче и попут пресе гњече оне који су се нашли између ова два догађаја.

Ваш лик у филму каже да није имао ниједног пријатеља пре Лија, а да ли Ли заправо само верује у имагинарну верзију Криса у коју ни сам Крис више не верује?

Вероватно би Сем Роквел боље одговорио на ово питање, али да, верујем свом лику на реч да му је то први прави пријатељ. Мој Крис Карлајл је нека врста ходајуће историје ЦИА, који у једном тренутку, а реч је о 1973. години, почиње да доводи у питање вредност онога у чему је провео свој одрасли живот. Мислим да ипак имају велико пријатељство. Свађају се око чудних ствари – на пример, не толико у вези с тим да ли треба убијати људе, већ да ли их треба убијати док једу. То су „фине тачке” о којима се расправљају. Њих двојица уживају у међусобном друштву, али и јако иритирају један другога.

Шта Вас је највише привукло овом лику?

То што иза ове приче стоји Мартин Макдона. Он је изврстан писац дијалога, сјајно пише о мушкарцима и њиховим односима са самима собом и с другим мушкарцима, о потребама за другим мушкарцима и одбацивању те потребе. То приповедање је на веома високом нивоу у свим Мартиновим драмама и филмовима.

Уз све дозе хумора, овај филм се озбиљно бави историјским догађајима, колико сте били упознати са улогом САД у ономе што се 1973. десило у Чилеу?

Био сам веома упознат с оним што се десило у Чилеу, јер сам радио на делу „Злогласни Рамирез Хофман”, који сам адаптирао 2020. године. Познавао сам прилично добро великог чилеанског писца Болања и читав његов опус. Нарочито сам добро знао ту причу о младом чилеанском песнику и кадету ратног ваздухопловства, а на крају и серијском убици и фотографу студената мучених током Пиночеовог режима. И знао сам за колонију Дигнидад и многе приче везане за Чиле, а знам и за многе догађаје из целог света, јер је то цео мој живот, од 1953. године.

Ликови које тумачите често поседују изванредну способност да рационализују сопствене поступке, чак и када су ти поступци морално упитни. Како сте у „Дивљем коњу број девет” приступили начину на који Ваш лик конструише сопствену верзију истине?

Не мислим да Крис заиста има икакве заблуде о себи или својим поступцима. У филму Патрис Лумумба мом лику каже: „Крис, ако ме убијеш, убијаћеш демократију у Африци наредних 50 година”, а Крис одговара: „А шта мислиш да покушавамо да урадимо?” То је смешно на неки веома мрачан, заједљив начин, помало црн као ноћ. Али, нажалост, у људској историји то такође звучи тачно. Дакле, не мислим да Крис има илузије о ономе што је урадио – све их је изгубио на својим „пословним путовањима” за рачун ЦИА. Иначе, Патриса Лумумбу памтим још из доба када сам био млађи основац. Док сам се облачио за школу, гледао сам на телевизији како га јуре и туку. Нисам разумео зашто, јер то и није нешто што би осмогодишњак нужно схватио.

Баш као што су догађаји у Јужној Америци и учешће ЦИА дефинисали историју прошлог, али и овог века, тако је и убиство Кенедија променило америчку историју. Каква су Ваша размишљања о том атентату?

Догађај, један од многих, који је изазвао наш нихилизам. Није толико важно шта неко мисли о Џону Ф. Кенедију или само размишља о томе шта је он представљао. Али сматрам да је његово убиство било трауматичан догађај широм света. Наравно, тако нешто се десило хиљадама пута у историји. Увек постоји Брут, увек постоји Цезар, увек постоји Ганди, увек постоји његова ћерка, можете да тај низ настављате у недоглед. На пример, надвојводу Фердинанда нико није волео у Аустрији, нити је за њега посебно марио, а његово убиство је било повод за ратну катаклизму насиља и лудила. Много тога се ослобађа политиком, много тога се намерно ослобађа политиком. Чини се да се „Пандорина кутија” отвара сваких неколико година. Имам велике резерве према идеологијама, велике резерве према многим стварима.

Кроз читаву каријеру сте и човек театарске сцене, радили сте и на позоришној адаптацији романа „Вага” Дона Делила, а то је такође повезано с Кенедијем?

Сваки Американац који је био жив и донекле свестан у то време, веома јасно се сећа атентата. А Делилова књига је била одличан књижевни комад о Лију Харвију Освалду, његовој мајци, његовом животу и тим догађајима. И сагласан сам с оним што је писац рекао о том дану атентата, који је назвао „седам секунди које су преломиле кичму америчког века”. Сложио бих се, али не мислим да је то нужно било одлучујуће.

Ваш Крис је смислио начин како да умре достојанствено, а да ли се Ви плашите смрти?

Не, искрено не. Имам мале унуке, па ћу жалити за временом које нећу провести са њима. Добили смо их већ прилично стари, али боље икад него никад. Имао сам невероватан, фантастичан и веома шармантан живот. Не плашим се смрти, али не журим да се с њом сретнем.

ФОТО: Д. ЛАКИЋ/Политика