Зашто је Исис ћутао пред Пилатом?

Пише: Јадранка СПРЕМО КОВАЧЕВИЋ

Постоје тренуци када шутња говори снажније од хиљаду изговорених ријечи.

Један од најдубљих и најпотреснијих тренутака у Исусовом животу догодио се пред римским управитељем Понцијем Пилатом. Пред човјеком који је имао власт да одлучује о његовој судбини, Исус је стајао оптужен, понижен, издан и осуђен, а ипак није покушавао да се оправда. Није молио за милост. Није се бранио ријечима. Није покушавао да увјери оне који су већ одлучили да му не вјерују.

Зашто?

Зар није могао да проговори?

Зар није могао да разоткрије сваку лаж, да побије сваку оптужбу и да једном једином реченицом утиша своје тужитеље? Наравно да је могао. Али управо се у томе крије дубина овог догађаја: Исусова шутња није била посљедица немоћи, него свјесног прихватања пута који је водио ка жртви.

Постоји огромна разлика између човјека који шути зато што нема шта да каже и човјека који шути зато што зна да истина не мора увијек да се доказује пред онима који су одлучили да је не чују.

Исус је знао шта га чека.

Знао је да пред собом нема праведно суђење у којем ће чињенице одлучити о његовој судбини. Пред њим су стајали људи чије су одлуке већ биле донесене, људи којима није била потребна истина, него потврда властитих намјера.

И зато није улазио у њихову игру.

Пилат га је питао: „Ти ли си цар јудејски?“

Исус му је одговорио, говорио о своме краљевству и јасно показао да његова власт није од овога свијета. Није се одрекао истине, али није ни покушавао да се спаси по сваку цијену.

Пилат је пред собом имао човјека који није личио на побуњеника, а ипак га је гомила тражила за осуду. У једном тренутку чак је поставио питање које и данас одзвања кроз вијекове: „Шта је истина?“

Каква иронија!

Истина је стајала пред њим, гледала га у очи, а он није знао шта да учини с њом.

Можда је управо то једна од највећих људских трагедија: истина нам понекад стоји пред очима, али је не препознајемо јер би њено прихватање захтијевало да промијенимо себе, своје одлуке и своје поступке.

Пилат је наслућивао да Исус није крив. Ипак, између онога што је препознавао као исправно и онога што је од њега захтијевала маса, изабрао је политичку сигурност. Знао је да пред собом има невиног човјека, али није имао довољно храбрости да стане иза правде.

И ту почиње прича која није завршена прије двије хиљаде година.

Она се понавља сваки пут када човјек зна шта је исправно, али прешути због користи. Када види неправду, али окрене главу да не би имао проблема. Када зна истину, али се приклони већини. Када због властитог положаја, интереса или страха пристане да учествује у нечему за шта дубоко у себи зна да није исправно.

Колико је само Пилата међу нама?

Колико је људи који перу руке од туђе патње, увјерени да тако скидају одговорност са себе? Колико је оних који мисле да нису криви зато што нису директно учествовали у неправди, иако су је могли зауставити, а нису?

Пилат је опрао руке, али тиме није опрао савјест.

А Исус?

Исус није шутио зато што се плашио Пилата. Није шутио зато што није имао одговор. Није шутио зато што је прихватио да лаж постане истина. Његова шутња била је дио много веће поруке: није дошао да сачува властити живот по цијену одрицања од свог послања.

У томе се крије разлика између људске потребе да увијек будемо оправдани и духовне снаге да останемо вјерни истини чак и када нас она води кроз најтеже искушење.

Али постоји још једна порука коју не смијемо занемарити.

Исусова шутња не значи да човјек треба да трпи сваку неправду, да се одриче свог достојанства или да увијек прешути када му неко наноси зло. Постоји шутња која чува мир, али постоји и шутња која допушта неправди да расте. Постоји тренутак када је мудро не одговорити, али постоји и тренутак када је дужност човјека да проговори.

Исус је и говорио.

Разоткривао је лицемјерје, бранио истину, подизао глас за оне које су други одбацивали. Његова шутња пред Пилатом не може се одвојити од свих ријечи које је изговорио током свог живота.

Зато не треба сваку шутњу називати мудрошћу, нити сваку изговорену ријеч слабошћу. Важно је знати када говорити, зашто говорити и пред ким наше ријечи уопће имају смисла.

Понекад је највећа побједа не узвратити истом мјером. Не спустити се на ниво онога ко нас вријеђа. Не трошити живот покушавајући да објаснимо своју истину људима који су унапријед одлучили да је изврну.

Не зато што немамо одговор, него зато што не желимо да изгубимо себе у туђој потреби да нас понизе.

Ипак, Исусова прича не завршава пред Пилатом. Не завршава ни на крсту. Завршава се побједом живота над смрћу, а то је оно што његову шутњу чини толико снажном.

Људи су мислили да су га ушуткали. Мислили су да су га поразили. Мислили су да су посљедњу ријеч изговорили они који су га осудили.

Али посљедња ријеч није припала Пилату. Није припала гомили. Није припала онима који су га издали.

Припала је животу.

Можда је зато најважнија поука овог догађаја да човјек не мора увијек доказивати своју вриједност пред другима. Не мора сваку оптужбу претворити у расправу, сваку увреду у сукоб и сваку лаж у бескрајно оправдавање.

Али мора пазити да, чувајући свој мир, не изгуби своју савјест. Да, чувајући достојанство, не постане равнодушан према туђој боли. Да, бирајући шутњу, не постане саучесник у неправди.

Јер није највећа снага у томе да увијек имамо посљедњу ријеч. Највећа снага је да и онда када имамо моћ да повриједимо, изаберемо да не повриједимо; да и онда када нас други осуђују, не изгубимо своју људскост; да и онда када нас издају, не дозволимо да нас издаја претвори у оно против чега смо се борили.

Исус је пред Пилатом шутио, али његова порука никада није утихнула.

И зато се данас вриједи запитати:

Колико пута смо говорили само да бисмо побиједили у расправи, а колико пута смо заиста говорили у име истине? Колико пута смо прешутјели оно што је требало бити изговорено? Колико пута смо осудили некога без да смо саслушали његову страну? И колико смо пута, попут Пилата, знали шта је исправно, али изабрали оно што нам је било лакше?

Можда је вријеме да научимо једну важну лекцију: не мораш увијек одговорити на сваку провокацију, али никада не смијеш изгубити глас када је у питању истина. Не мораш се свакоме оправдавати, али мораш бити способан погледати себе у очи. Не мораш побиједити у свакој расправи, али никада не смијеш продати своју савјест да би сачувао свој положај.

Јер човјек може опрати руке пред другима, може преварити свијет, може чак и самога себе увјерити да није одговоран, али од истине и властите савјести не може побјећи.

А Исусова шутња пред Пилатом остаје вјечна опомена свима нама:

Није увијек најопаснији онај који изговара лаж. Понекад је много опаснији онај који препознаје истину, а ипак одлучи да шути.

Порука овог текста је да истина не губи своју вриједност зато што је неко не жели чути, нити човјек губи достојанство зато што одбија да се правда пред онима који су већ одлучили да га осуде.

Исусова шутња пред Пилатом учи нас да препознамо разлику између мудре шутње и кукавичког прешућивања. Не морамо одговарати на сваку провокацију нити се свакоме оправдавати, али никада не смијемо шутјети пред неправдом када имамо могућност да је зауставимо.

Пилат нас упозорава да није довољно знати шта је исправно, потребно је имати храбрости поступити по властитој савјести. Јер руке можемо опрати, али савјест не можемо преварити.

Истину можемо покушати ушуткати, али је не можемо избрисати.

ФОТО: фејсбук