Зa Риплија, вјеровали или не – српска посла!

Подјелите чланак

Коме то данас „смрди“ Доња Градина и зашто државни Музеј жртава геноцида од ње бежи као ђаво од крста?

Отворено писмо Музеју жртава геноцида у Београду, академској заједници и властима: Српски ђаци организовано путују у Јасеновац и Пакрац, пред паноима „усташке болнице“ гледају сунцокрете из 1944. године, а преко Саве, на највеће српско стратиште, нико их не води.

Пише: Зоран М. КОС

После Другог светског рата, годинама се над Доњом Градином и околним поткозарским селима ширио несношљив задах распадања стотина хиљада људских тела из плитих масовних гробница. Мештани деценијама нису смели да заору дубљу бразду, а да не наиђу на људске кости.

Данас, осам деценија касније, физички задах из гробница је нестао, али се над нашом културом сећања шири један други, ништа мање тежак – задах институционалног немара, селективног памћења и оглушивања о сопствене жртве. Зато питање које се намеће само од себе гласи: коме то данас „смета“ Доња Градина, ко се усудио да повуче границу између ње и Јасеновца и зашто појединци из државног Музеја жртава геноцида од ње беже као ђаво од крста?

Постоје питања која би у свакој озбиљној држави била предмет хитне институционалне расправе, а код нас се, по свему судећи, могу годинама понављати без икаквог одговора. Једно од њих је: како је могуће да Музеј жртава геноцида из Београда, матична државна установа Републике Србије, организује и подржава студијске посете ученика и студената Јасеновцу и Пакрацу, а да у јавно објављеним програмима тих путовања нема Доње Градине?

Овде није реч о споредном географском одредишту, туристичком обиласку, питању дневног распореда, нити о административним заврзламама попут чињенице да је Република Хрватска у Европској унији. Реч је о највећем стратишту јасеновачког система логора – месту са друге стране Саве на којем су усташке јединице Независне Државе Хрватске извршавале масовне ликвидације заточеника доведених из логора Јасеновац. Ако српску децу водимо да уче о Јасеновцу, по ком то критеријуму им се не показује Доња Градина?

И ту долазимо до својеврсног апсурда. Ако сте већ имали намеру да српским ученицима на изложби у Јасеновцу показујете паное са сунцокретима из јула 1944. године, много ближе и неупоредиво паметније било је да свратите до Шида, у Галерију слика Саве Шумановића. Тамо би млади људи, уз праве уметничке сунцокрете великог сликара, којег су усташки џелати убили 1942. године, сазнали неупоредиво више истине о страдању свог народа него испред режираних пропагандних кулиса у „усташкој болници“.

Хронологија једностраног памћења

Преглед званичних објава и извештаја Музеја жртава геноцида показује да изостављање Доње Градине није изолован инцидент, већ устаљена пракса:

26. октобар 2023. – прва студијска посета након 1995. године: Музеј жртава геноцида објављује да је реализован први студијски боравак око 100 ученика и наставника Осме београдске и Земунске гимназије у Јасеновцу и Пакрацу. У званичној најави Доња Градина није поменута.

22. новембар 2023. – јавно упозорење Душана Ј. Басташића: Само неколико недеља касније, председник удружења „Јадовно 1941.“ Душан Ј. Басташић објављује анализу „Обогаћивање и објективизација знања о Јасеновцу у режији Музеја жртава геноцида“, постављајући суштинско питање: зашто државно организована посета ђака из Србије заобилази Доњу Градину? Одговор институција је изостао.

13. април 2024. – Гимназија „Патријарх Павле“ из Београда: У званичном Извештају о раду Музеја за 2024. годину наводи се посета ученика и професора ове гимназије Јасеновцу и Пакрацу. Доње Градине поново нема.

27. април и 18. јун 2024. – студенти Филозофског факултета у Новом Саду: Две студијске посете студената из Новог Сада реализоване су по истој маршрути — Јасеновац и Пакрац, без преласка Саве ка Доњој Градини.

Октобар 2024. – Осма београдска гимназија поново у Јасеновцу: Музеј 15. октобра објављује вест о новој посети ученика и професора ове гимназије Спомен-подручју Јасеновац, манастиру Рођења Светог Јована Крститеља, Истраживачкој библиотеци и сталној поставци „Усташка болница у Јасеновцу 1942–1945“. Осим што Доња Градина поново није у програму, уочљива је и аљкавост у званичној документацији: годишњи извештај Музеја наводи да је посета одржана 13. октобра, док појединачна објава на сајту наводи 14. октобар.

Наставак праксе са матурантима Прве београдске гимназије: И у најновијој студијској посети матураната и професора Прве београдске гимназије, коју су предводили в.д. директора Музеја Бојан Арбутина и извршни директор Никола Милошевски (уз обилазак Јасеновца и заједничко фотографисање у Саборном храму Свете Тројице у Пакрацу), програм је остао закључан у истом оквиру. О Доњој Градини поново ни слова.

Да обједињавање ове две нераздвојне меморијалне целине није ни логистички ни административно немогуће, сведочи архива Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Студенти и професори овог факултета су још 15. маја 2016. године у оквиру истог путовања посетили и Спомен-подручје Јасеновац и Доњу Градину. Дакле, када постоји свест и добра намера, Сава није препрека. Зашто је она постала непремостива граница за државни Музеј жртава геноцида?

Шта српски гимназијалци гледају на паноу у „Усташкој болници“ и ко прави „врло добар утисак“?

На званичној фотографији са посете ученика Прве београдске гимназије сталној поставци Музеја жртава геноцида „Усташка болница у Јасеновцу 1942–1945“ (отвореној у септембру 2024. године), види се двоје матураната како стоје испред великог изложбеног паноа. На том паноу доминира архивска фотографија дрвене бараке окружене уређеном баштом и расцветалим сунцокретима, испред које уредно позирају тројица људи: заточенички лекар др Мило Бошковић у белом мантилу, један усташки официр и Јулијус Шмидлин, представник Међународног одбора Црвеног крста при НДХ, са траком на рукаву.

Снимак је настао у јулу 1944. године, приликом унапред режиране посете представника Црвеног крста, када су усташке власти уклониле трагове масовних злочина, уредиле круг логора и поставиле кулисе за међународну инспекцију.

Управо ту серију фотографија (означене као Свј. 16 на страни 140 и Свј. 17 на страни 141) као један од главних „доказа“ о нормалном животу и хуманим условима у логору користе хрватски историјски ревизионисти Владимир Хорват, Игор Вукић, Стипо Пилић и Бланка Матковић у књизи „Јасеновачки логори – истраживања“ (Загреб, 2015), тврдећи да је Шмидлин након посете известио надређене да је о стању у логору стекао „врло добар дојам“.

Отуда се с правом поставља стручно и педагошко питање: док се српским средњошколцима као врхунац теренске наставе приказује „усташка болница“ и панои са јулском пропагандном сценографијом Црвеног крста и сунцокрета — призорима којима Игор Вукић и загребачко друштво за ревизију историје граде слику „радног логора“ — истовремено им се ускраћује одлазак неколико километара даље, у Доњу Градину, где нема кулиса ни сунцокрета, већ само стотине хиљада побијених у масовним гробницама! Ко осим Игора Вукића данас производи „врло добар утисак“ о поставкама у Јасеновцу, док се право стратиште држи ван видокруга српске омладине?

Отворена питања Музеју жртава геноцида

Музеј жртава геноцида није туристичка агенција, већ институција основана законом Народне скупштине Републике Србије 1992. године, са јасним мандатом да чува целовито памћење, истражује и преноси истину о геноциду над српским народом. Због тога, у име јавности, породица жртава и истраживача, захтевамо прецизне одговоре на следећа питања:

-Зашто ни у једној од студијских посета од 2023. године до данас у програм није уврштено Спомен-подручје Доња Градина?

-Да ли је руководство Музеја жртава геноцида икада предложило школама, факултетима и финансијерима путовања да маршрута обухвати и Доњу Градину?

-Да ли постоји институционална сарадња са Јавном установом „Спомен-подручје Доња Градина“ поводом ђачких посета из Србије, или се та установа свесно заобилази?

-Који су конкретни разлози — логистички, финансијски, политички или идеолошки — због којих српски ђаци не прелазе Саву да виде највеће поље смрти јасеновачког система?

-Какво је педагошко и историографско објашњење за то што ученици у Јасеновцу детаљно обилазе поставку о „усташкој болници“ са фотографијама посете Црвеног крста из 1944. године, а не виде масовне гробнице на Тополама у Доњој Градини?

-Колико је укупно ученика и наставника учествовало у овим посетама, колико је новца из буџета и Фондације Музеја за то утрошено и зашто се у званичним извештајима појављују нетачни датуми појединих посета?

Мук академске заједнице и власти као саучесништво

Највише од свега, међутим, чуди и забрињава тишина.

Ово отворено писмо није упућено само управи Музеја жртава геноцида. Ово је питање за катедре историје на универзитетима у Београду, Новом Саду, Бањалуци и Источном Сарајеву. Ово је питање за Српску академију наука и уметности, за Завод за унапређивање образовања и васпитања, за Министарство просвете и Министарство културе Републике Србије, као и за надлежне институције Републике Српске.

Како је могуће да читава академска заједница, стотине доктора историјских наука, професора и чувара „културе сећања“ годинама немо посматрају како се српска омладина води у пажљиво дозирани обилазак Јасеновца, док се Доња Градина брише из образовне мапе? Одакле тај академски кукавичлук и конформизам пред институционалним прекрајањем маршруте памћења?

Нико не оспорава потребу да српски ђаци посете Јасеновац и светиње Западне Славоније. Али Јасеновац без Доње Градине није целовита лекција историје, то је осакаћена слика злочина. Показати младима Камени цвет и фотографије логорске болнице са сунцокретима, а сакрити од њихових очију гробна поља у Доњој Градини, значи свесно им ускратити пуну истину о размерама геноцида.

Музеју жртава геноцида (на чију адресу смо упутили и званичан новинарски упит пре објављивања овог текста), као и свим прозваним институцијама, остављамо простор за одговор који ћемо објавити у целости. Уколико одговор поново изостане, њихово ћутање биће најбољи доказ чија је данас срамота и коме је остао онај послератни задах над Доњом Градином.

Жртве нису власништво ниједне управе, фондације нити политичке агенде. Памћење мора бити целовито, или га неће бити.

Пакрац, Саборни храм Свете Тројице: Ученици и професори Прве београдске гимназије заједно са в.д. директора Музеја жртава геноцида Бојаном Арбутином, извршним директором Николом Милошевским, кустосима Музеја и свештенством Епархије пакрачко-славонске током студијске посете Јасеновцу и Пакрацу — маршруте у којој поново није било места за Доњу Градину.(Фото: Фејсбук страница Музеја жртава геноцида / Манастира Јасеновац)

Камени цвет на левој обали реке Саве, место до којег стижу организоване ђачке екскурзије из Србије, док се свега неколико километара даље, преко реке, налазе масовне гробнице Доње Градине које остају ван званичног програма.(Фото: Фејсбук страница Музеја жртава геноцида / Манастира Јасеновац)

Јасеновац, стална поставка „Усташка болница у Јасеновцу 1942–1945“: Матуранти Прве београдске гимназије посматрају архивску фотографију из јула 1944. године (др Мило Бошковић, усташки официр и представник Црвеног крста Јулијус Шмидлин испред бараке са сунцокретима).(Фото: Фејсбук страница Музеја жртава геноцида / Манастира Јасеновац)

Упоредни приказ из ревизионистичке књиге Владимира Хорвата, Игора Вукића, Стипе Пилића и Бланке Матковић, где се исти пропагандни снимци из јула 1944. године (Свј. 16 и Свј. 17) користе уз тврдњу да је Јулијус Шмидлин о стању у логору стекао „врло добар дојам“.(Фото: Фејсбук страница Музеја жртава геноцида / Манастира Јасеновац)

 Јасеновац, 13. септембар 2021. године: Аутор текста Зоран М. Кос (други слева) испред Каменог цвета у друштву тадашњег директора Музеја жртава геноцида Дејана Ристића (први слева), принца наследника Филипа и принцезе Данице Карађорђевић.(Фото: Приватна архива Зорана М. Коса)

Млака код Јасеновца, 22. април 2018. године: Зоран М. Кос (други здесна) са блаженопочившим епископом захумско-херцеговачким Атанасијем, свештенством и децом у народној ношњи, на дан када је блаженопочивши патријарх српски Иринеј освештао обновљени Храм Светог пророка Илије.(Фото: Приватна архива Зорана М. Коса)

ФОТО: Зоран М. КОС/Архива

Сличне објаве

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *