Блокирани рачуни кинеске компаније ССЕСС у Србији

Подјелите чланак

Пише: Ненад ПЕКЕЗ

Народна банка Србије данас је по налогу „ослобођеног“ тужилаштва блокирала рачуне кинеске компаније CCECC у Србији, и то на бази истраге коју су спровели Анкетна комисија и Радар — западно гласило „слободне“ Србије.

Они тврде да је створена мрежа добављача за „извлачење новца“ по следећој шеми: кинеске компаније уплаћују тим фирмама више новца за материјал него што је реално потребно, а преко фиктивних фактура које добављачи издају. Кинези те фактуре затим користе да потражују повраћај ПДВ-а и легално умање порезе, док се део новца извлачи из пословних токова и завршава у рукама домаћих приватника блиских (бившој) власти.

Уколико сте имали прилику да прочитате текст Радара (мада је то више таксативно набрајање података доступних у АПР-у), могли сте да уочите да се „докази“ које аутори нуде базирају на „информацијама којима располажу“ (а које не објављују јер имају доушника у тужилаштву) и „сумњи да је већи део тог промета био фиктиван“. У преводу, они тврде да је 150 милиона евра повраћаја исплаћено Кинезима кроз „фиктивни“ промет на основу доказа који су… фиктивни!

Али, хајде, претпоставимо да се та бајна истрага покаже исправном и да је део новца заиста враћен „незаконито“ кроз ПДВ (иначе, порески систем уведен још 2005. године по узору на ЕУ, како би се избегло гомилање пореза у ланцу градње и производње); да ли је то довољно да се изведе закључак да је држава заиста „оштећена“? Узмите у обзир да је Кина у Србији ангажована на више од 30 великих инфраструктурних пројеката вредних преко 14 милијарди евра. Тих 150 милиона је тек нешто више од једног процента (1,07%), док је оних седам милиона везаних за CCECC буквално на нивоу статистичке грешке (0,05%). Када градите крупну инфраструктуру, тај износ не покрива ни цену осигурања од политичког и геолошког ризика, а камоли цену времена реализације!

Кинеске компаније притом прихватају те пројекте упркос високом политичком ризику (попут овог, да се у случају смене власти нађу на удару прозападних снага), али и упркос: 1. неизвесности око рокова; 2. недовољно развијеној инфраструктури; 3. сложеној геолошкој и грађевинској ситуацији (попут захтевнијих тунела на ауто-путу „Милош Велики“ или тунела Иришки венац); 4. ограниченој комерцијалној исплативости пројекта. Кинези су, дакле, спремни да прихвате нижу профитну маржу и веће ризике, али под условом да се главни радови изводе под њиховом директном контролом, са њиховим радницима, увезеном технологијом и опремом из Кине. Притом неће задирати у унутрашње реформе земље, захтевати јавне набавке или посебне политичке повластице (све то, насупрот њима, захтевају западни извођачи, уз услов да су пројекти довољно комерцијални и да је држава наручилац већ спровела реформе привреде, судства и тужилаштва, због чега великој већини западних компанија није ни исплативо да конкуришу за инфраструктурне пројекте у Србији док се не позатвара већина ЕУ поглавља).

Како се ту уклапа посао са Железничком станицом? Тако што се у директним међудржавним уговорима са Кином део посла увек везује за домаћу привреду; правило је да најмање 40% до 49% вредности уговора мора бити реализовано преко домаћих компанија, домаћих материјала и домаће радне снаге. Зато је преко CCECC-а ангажовано више српских подизвођача за класичну високоградњу и мање занатске послове, јер се Кинезима не исплати да за молерај или фасаду довлаче своје раднике.

Али, пазите сад: целокупан надзор над пројектом спроведен је по западним стандардима, познатим по томе што унапред поједу десетине процената буџета за скупе стране консултанте и ревизоре (али, добро, то се води под шифром „техничке помоћи“, па није подложно корупцији и манипулацији). Тако да је стручни надзор над целим пројектом добио на тендеру конзорцијум од шест фирми вредан преко 33 милиона евра, чији су носиоци компаније из Европске уније — мађарски Утибер и француски Ежис, који је био директно задужен за надзор радова на самој станичној згради. Све је, дакле, урађено јавно, транспарентно и по ПС-у; баш онако како воле наши „Радари“, ЕУ и висока струка. Па како им онда, нашим врсним истраживачима и ослобођеним тужиоцима, тај европски надзор све време промиче испод њиховог „радара“?

Зато што не смеју да уједају руку која их храни, ето како. Уместо да вам дају пун контекст и објасне значај кинеских улагања, земље која је код куће и широм света изградила најзахтевније инфраструктурне пројекте (слично као што је некада радила СФРЈ помажући земљама Другог и Трећег света), они вам пруже још увек недоказан, фиктиван и маргиналан део пословања и представе га као пљачку века. А све то, наравно, раде с циљем да заштите своје западне газде, сруше рејтинг Кине у Србији, прикажу развој инфраструктуре као штету по државу, а мистификују улогу оних који су заиста држали надзор и печат у рукама (из Брисела и Париза њихови) и ослободе их сваке одговорности. Нису џабе педалирали до Стразбура, нити џабе представници СЛ најављују убрзање приступа ЕУ.

ФОТО: фејсбук

Сличне објаве

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *