Кад мирноћа и осмијех постану најјача терапија
Пише: Јадранка СПРЕМО КОВАЧЕВИЋ
У политици се често мисли да побјеђује онај ко најгласније виче, ко најбрже плане и ко успије да направи већу буку. Годинама смо гледали како се политичка борба своди на децибеле, увреде и подизање тензија, уз увјерење да ће бука надјачати аргументе. Међутим, у свакој озбиљној политичкој арени, а нарочито у скупштинским клупама, вриједи једно старо правило: онај ко први изгуби живце, већ је изгубио расправу.
Управо зато је изјава Александра Вучића, „Ми ћемо за вас да будемо терапија, и то најбоља могућа“, погодила саму суштину политичке психологије.
Његова сталоженост и одмјерен осмијех наспрам политичких противника који се ослањају на повишене тензије и притиске, најсликовитије осликавају дубоку разлику између државничког искуства и импулсивног активизма
Терапија у политици не значи само одговорити на напад. Она значи остати хладне главе онда када сви очекују да планеш, пустити противника да сам себе потроши у сопственој нервози и онда му, без повишеног тона, срушити цијелу конструкцију једном једином реченицом.
За људе који су мјесецима и годинама градили политички идентитет на бијесу и острашћености, нема тежег ударца од суочавања са неким ко се не да испровоцирати.
Када политика пређе са улице и парола на терен конкретног рада, знања и парламентарне расправе, маске врло брзо падају. Тада се јасно види ко има стрпљење и искуство да носи терет државе, а коме је једини програм био да буде против некога.
У таквом амбијенту, смиреност постаје најјаче оружје, а аргументи лијек против сваке демагогије.
На крају, публика, односно народ, увијек најбоље препозна разлику између панике и самопоуздања. Бука траје онолико колико траје дах онога ко виче, док озбиљна политика траје много дуже.
А за оне који су мислили да ће галамом замијенити знање и одговорност, ова скупштинска терапија тек је почела.
ФОТО: фејсбук
