Крвава литија, узроци и последице…

Време када су свештеници и патријарх знали свој посао

Пише: српскопитање

Тај 19. јул 1937. је у Београду био врео. Ипак, ово се није односило на временске услове. На температуру ваздуха, иако је лето било у пуном јелу, нико се тих дана није претерано обазирао. Чинило се да у читавој држави, а нарочито у њеном главном граду, сви, од министара, па до последњег просјака, имају на уму само једну тему.

И једну реч – конкордат!

Конкордат је међународни уговор који Света столица тј. Ватикан, потписује са другом државом, а који регулише полажај католичке цркве и њених верника у тој држави, од веронауке у школама, преко плаћања пореза, па све до именовања свештеника и бискупа.

Иако најстарији конкордати потичу још из средњег века, њихово потписивање постало је нарочито актуелно и важно након Првог светског рата, распада четири царства и стварања нових држава у Европи.

За младу Краљевину СХС, а касније и за Југославију, која је након уједињења, од‌једном, поред православаца који су наставили да чине већину (према попису из 1931. било их је скоро 50%) добила и значајан број римокатолика (око 40%) и муслимана (око 10%), договор са Ватиканом постао је од кључне важности.

Први покушаји потписивања конкордата потичу из двадесетих година 20. века и везани су за краља Александра Карађорђевића. Међутим, преговори су текли споро, па је, иако су неки нацрти документа постојали, питање католичке цркве у Југославији остало нерешено све до средине тридесетих година.

Пројекат конкордата сачекао је на столу Милана Стојадиновића у тренутку када је постао председник владе 1935. године. Он је, уз подршку кнеза Павла Карађорђевића, решио да ствари “помери са мртве тачке”. За то је имао бар два разлога.

Потписивање конкордата требало је да умири хрватске сепаратистичке духове. У влади Милана Стојадиновића били су босански муслимани Мехмеда Спахе и Словенци Антона Корошеца, али је српско- хрватски конфликт био “рак рана” Краљевине. Регулисање положаја католика у земљи могао би да реши, или макар ублажи тај сукоб.

Други разлог тицао се спољне политике Југуславије. Било је то време великих превирања у Европи. Склапала су се нова савезништва и умирала стара. Спремао се нови рат. Усвајањем Конкордата, Стојадиновић се надао да ће земљу приближити Италији и тиме побољшати и ојачати њен положај у свету у коме је било све јасније да је нови сукоб на помолу.

У прво време се чинило да ће све проћи глатко. Конкордат је потписан у Риму 1935. и та вест је у Југославији прошла готово незапажено. Ипак, све се променило када је овај споразум требало да изгласа скупштина.

Након иницијалног затишја, против конкордата је устала Српска православна црква и то снагом која је изненадила и власт и двор. Патријарх и Синод, али и неки виђенији интелектуалци у земљи, почели су јавно да иступају, наводећи да се овим документом даје предност једној конфесији у односу на друге.

Нарочито је споран био члан којим се католичкој цркви признаје право да “врши мисију у Краљевини Југославији”. Многи су у овој формулацији видели покушај “покатоличавња”, а забринутост су изазвала и питања које ће вере бити деца из мештовитих бракова, коме одговарају католички свештеници који евентуално прекрише закон, као и ко именује бискупе.

Православна црква реаговала је силовито. Свештеници, потпомогнути опозицијом, која је у овоме видела шансу да сруши Стојадиновићеву владу, почели су да јавно иступају говорећи о штетности конкордата. Држава је покушала да одговори мобилишући сва средства, а у првом реду медије, покушају да објасни садржај и значај овог документа, али није вредело. По градовима, али још и више по унутрашњости земље, створио се утисак да је православна вера нападнута, да је Српска православна црква у опасности, и да ће престати да постоји ако конкордат ступи на снагу.

Негде у исто то време и здравствено стање патријарха Варнаве се изненада погоршало, па се међу народом пронела прича да га трују, што је ситуацију довело до усијања. Изгледало је као да ће питање конкордата поцепати државу и да Србији прети верски рат.

У таквој атмосфери стигао је 19. јул 1937. за када је било заказано гласање о конкордату у скупштини. Тог дана требало је да се одржи и литија за оздрављење патријарха. Предвиђена рута кретања била је од Саборне цркве до Храма Светог Саве.

Плашећи се немира, полиција је забранила скуп, а након што су се свештеници и грађани ипак окупили и кренули ка Храму, реаговала је насиљем. Ништа слично Београд ни пре ни после није видео! У улици Краља Петра, код зграде Народне банке, где је “окршај” био најжешћи, жандари су брутално тукли, како народ, тако и свештенике и монахе, а повређене су биле и неке владике.

Овај догађај у историји је остао упамћен као Крвава литија.

Борба око конкордата се наставила. Црква је претила да ће из својих редова искључити све посланике и министре који буду гласали за овај документ. Милан Стојадиновић је одбио да одустане, поручујући да је реч о питању политичке природе и да СПЦ не може да се меша у државне послове.

Конкордат је на крају усвојен у скупштини 23. јула са 166 гласова “за” и 129 “против”. Истог дана, умро је патријарх Варнава. Било му је само 56 година, а све до данас је остала, никада ни потврђена, ни демантована прича, да је отрован.

СПЦ је реаговала бацањем анатеме на све православне посланике који су гласали за конкордат. Тиме су они изопштени из цркве. Свим члановима Владе, осим министру војске, генералу Љубомиру Марићу, било је забрањено да присуствују сахрани патријарха.

Што се конкордата тиче, како је Југославија у то време имала дводомно уређење, остало је да га још потврди Сенат. До тога међутим, није дошло…

Српска православна црква је, у много чему, из конкордатске кризе, изашла као победник. Јер, након свих ових догађаја, Милан Стојадиновић је решио да питање решавања односа са католичком црквом, остави по страни. Макар на неко време.

И једна и друга струја након тога су се “охладиле” и пристале на компромис. Држава је обећала да неће гонити учеснике литије и свештенике који су јавно позивали на рушење владе. СПЦ је поништила екскомуникацију посланика и министара. Патријарх Варнава је сахрањен 3. августа 1937., а у фебруару наредне године на његово место је изабран митрополит црногорски Гаврило Дожић, што је и потврђено указом Намесништва.

Што се конкордата тиче, он на крају никада није ступио на снагу.

Извор: фејсбук страница Занимљива историја и географија

ФОТО: фејсбук