Страдање монаха Варсануфија

Пише: Отац Гојко ПЕРОВИЋ

Постоје душе које не траже да буду запажене пред људима, али које Бог види у њиховој тишини. Једна од таквих душа био је монах Варсануфије, у свету Василије Турјански.

Рођен 22. јула 1973. године, Василије је имао пут који је многима изгледао као пут успеха. Био је образован човек, имао је два висока образовања и радио у свету инжењерства и финансија. Али у дубини срца носио је једну другу жељу — да свој живот посвети Богу.

Године 2013. оставио је дотадашњи живот и дошао у Свјатогорску Свјато-Успенску лавру. Није дошао да буде изнад других, већ да служи. У манастиру је прихватио једноставна, али велика послушања: старао се о трапези, неговао цвеће и радио у пластеницима.

Његове руке су додиривале земљу. Садио је, заливао и неговао биљке. Али у исто време, кроз монашки живот, неговао је и своју душу — кроз молитву, смирење и послушање.

Године 2019. примио је монашки постриг и добио име Варсануфије. Од тог дана још дубље је наставио свој пут ка Христу.

А онда је дошао 23. август 2026. године.

Око 11 часова на територији Свјато-Успенске Свјатогорске лавре, у близини Никољског храма, догодио се напад на братство обитељи. У нападу је страдао монах Варсануфије, а рањени су инок Григорије и Андреј Киријенко који је боравио у обитељи. Истрага о нападу је покренута и околности догађаја утврђују надлежни органи.

Према објављеном лекарском сведочанству, отац Варсануфије је страдао од прострелне ране главе и врата са оштећењем костију лобање. Братија га је пронашла на степеништу Кирило-Методијеве лестнице.

Највелелепније сведочанство о његовом последњем тренутку јесу речи које су, према сведочењу братства, остале на његовим уснама:

„Слава Господу Исусу Христу! Ја сам монах.“

У тим речима као да је стао цео његов живот. Не његова прошлост, не његова достигнућа, не оно што је оставио у свету — већ оно коме је припадао.

Тог дана, по сведочењу Лавре, успео је да се причести Светим Христовим Тајнама.

Два дана касније, 25. августа, братство Свјатогорске лавре служило је опело монаху Варсануфију у Успенском сабору. После опела његово тело је положено иза олтара Успенског сабора, поред места где почивају архимандрит Галактион и монах Аристоклије, који су такође пострадали у нападима која су задесила лавру 2022. године.

Тако се земаљски пут једног тихог монаха завршио тамо где је провео године свог живота — у својој обитељи.

Он, који је неговао цвеће и биљке, оставио је иза себе један други цвет — цвет сећања. Јер не памте се само они који су градили велике ствари пред светом. Памте се и они који су тихо волели Бога, служили браћи и до последњег даха остали верни ономе што су изабрали.

Нека Господ загрли душу свог новопрестављеног слуге монаха Варсануфија у Царству Небеском.

Христос воскресе!

Извор: Свјато-Успенска Свјатогорска лавра, званични сајт, 23. и 25. август 2026.

ФОТО: фејсбук