„Боска“ – бањалучки бруталистилки бетонски споменик који већ деценијама крије неиспричане градске легенде

Пише: Српскопитање

Сваки град има оно једно мјесто које не служи само за оријентацију, већ као сидро за успомене. У Бањој Луци, то сидро се већ скоро пола вијека излива у бетону на Тргу Крајине.

Када је 1978. године свечано отворена, Робна кућа „Боска“ није била само тријумф тадашње модерне архитектуре – била је симбол града који је, попут Феникса, устао из пепела и рушевина катастрофалног земљотреса.

За генерације Бањалучана и путника намјерника, овај величанствени бруталистички гигант био је центар свијета – мјесто гдје се ишло у велику викенд куповину, гдје су се уговарали први састанци „код кривог сата“ и гдје се могло пронаћи буквално све, како је тадашњи слоган говорио – „од игле до локомотиве“.

Међутим, иза његових моћних, сивих бетонских зидина и гламура социјалистичке трговине, већ деценијама тињају приче које се преносе полушапатом – да ли је ова зграда само производ визије загребачких архитеката и вриједних руку бањалучких неимара, или њени темељи заиста чувају тајне које надилазе званичне грађевинске дневнике? Кренимо редом…

Јер, хајде да будемо искрени – Боска изгледа моћно, али и помало тајанствено. Док посматрате ту њену масивну, бруталистичку силуету у самом срцу града, не можете да се не запитате: шта је било потребно да се подигне један овакав бетонски колос на тлу које се само деценију раније тако немилосрдно затресло? Званични документи кажу – врхунски инжењеринг и тоне атестираног челика. Али чаршија? Чаршија одувијек има своју верзију историје.

Управо ту, у том сивом бетону, рођена је легенда која већ деценијама изазива уздахе и подгријава машту. Док су загребачке архитекте Велимир Неидхардт, Јасна Носсо и Љерка Лулић цртали смјеле линије новог центра Бањалуке, на терену се, причало се, дешавао потпуно другачији грађевински трилер. Најпопуларнија градска теорија завјере тврди да тајна несаломиве снаге Боске лежи закопана дубоко у њеним темељима – и то у облику расходованих шина старих југословенских ускотрачних „ћириних“ пруга!

Замислите тај призор: легендарни воз „Ћиро“ тих година одлази у пензију, ускотрачне пруге се широм бивше државе укидају, а хиљаде тона тешких гвоздених шина преко ноћи тајанствено нестају. Гдје? Па, према тврдњама старих Бањалучана, право у оплате за бетон на Тргу Крајине (тада Едварда Кардеља), како би се Боска ојачала за сва времена.

Да би се схватила размјера ове мистерије, морамо се вратити у прашњаве грађевинске дневнике тадашњег гиганта – ГИК „Козара“ Радници овог грађевинско-индустријског комбината тих година нису само зидали зграде; они су буквално поново рађали град из пепела. Под будним оком партијских функционера и јавности, градилиште на Тргу Крајине личило је на кошницу.

И баш ту, на лицу мјеста, настао је кратки спој између народне маште и инжењерске реалности. Инжењери ГИК Козара су пред собом имали немогућ задатак: изградити пет спратова комерцијалног простора који никада више не смије да поклекне пред силом земље. Сваки камион који је улазио на градилиште био је праћен погледима знатижељних пролазника.

Када су из камиона почеле да се истоварују колосалне, тешке челичне арматурне шипке какве Бањалучани до тада нису видејли у класичној градњи, градом је прострујао шапат: „Ено их, стигле су шине са Оштреља и Срнетице! Козара узиђује пругу у Боску!“

Да ли су се неимари ГИК Козара заиста послужили овом генијалном (и помало нелегалном) рециклажом да би спасили зграду, или је истина о челичном костуру Боске заправо много фасцинантнија од саме легенде?

Вријеме је да угасимо кафанске приче и упалимо рефлекторе грађевинске науке, јер истина о костуру Боске није само сувопарни деманти – она је шамар инжењерске генијалности право у лице народној машти. Да ли су у бетону шине? Нису. И нису могле бити.

Помисао да би инжењери узидали пруге старог Ћире у објекат од 16.000 квадрата није само техничка небулоза, већ би у том тренутку то био тежак криминал. Бања Лука је тада лијечила свјеже ране од земљотреса, а нова робна кућа се подизала на сеизмички најлабилнијој тачки у граду. На том мјесту се није смјело импровизовати расходованим гвожђем. Зграда је пројектована по тада најригорознијим асеизмичким законима у цијелој Европи. Захтјевала се флексибилност, а жељезничке шине су направљене од крутог, кртог ливеног челика који нема способност „рада“ под бочним притиском какву има ребраста арматура. Да су унутра заиста биле шине, Боска би се при првом сљедећем јачем потресу срушила као кула од карата.

Одакле онда тај деценијски мит?

Одговор лежи у чистом шоку који су Бањалучани доживјели посматрајући градилиште. Да би зграда издржала потенцијалне катастрофе, ГИК „Козара“ је увозио специјалну, за то време монструозно дебелу челичну арматуру фи-профила преко 32 милиметра. Када су те огромне, ребрасте челичне „мотке“ почеле да се преплићу у густе кавезе темеља, оне су из даљине, посматране кроз градилишну ограду, голом оку обичног човјека заиста дјеловале као жељезничке шине. Народ је видио оно што је желио да види: рађање непобједивог бетонског бункера ојачаног челиком који је некада спајао градове.

На крају, у темељима „Боске“ нема возова нити пруга. Али оно што има јесте чист, непатворени инжењерски тријумф. Тај сиви бруталистички џин на Тргу Крајине не стоји зато што га држи Ћирина жељезница, већ зато што је у њега уграђено знање архитектонских визионара и врхунска дисциплина бањалучких грађевинаца. Изграђена да траје за сва времена – „Боска“ и данас стоји као споменик једној епохи која није праштала грешке у бетону.

Данас, у овом новом вијеку, то можда више није она иста Боска из њених златних осамдесетих година ХХ вијека. Нема више оног препознатљивог мириса нове робе, гужве на одјелима технике и поносног социјалистичког сјаја који је мамио купце из цијелог региона. Прекривена модерним рекламама и прилагођена новим потрошачким навикама, она је споља промијенила своје рухо.

Међутим, да је ова зграда заиста непобједива, најбоље говори сурова историјска чињеница: док су скоро све друге велике социјалистичке робне куће широм бивше државе доживјеле тужну судбину – напуштене, срушене или претворене у беживотне пословне просторе – бањалучка љепотица стоји и ради. Она је једина робна кућа из те епохе која је до данашњих дана преживјела и рат, и транзицију, и капитализам, задржавши своје изворно име, своју сврху и своје мјесто на мапи.

Зато, када сљедећи пут прођете Тргом Крајине и погледате у њену масивну бруталистичку силуету, знајте да пред собом немате само обичан тржни центар. Пред вама је жилави свједок једног времена који већ деценијама успјешно пркоси пролазности. Чак и без оних „ћириних“ шина у темељима, Боска је доказала да је направљена од материјала који се не савија тако лако.

Извор: фејсбук страница Бањалучке приче

ФОТО: фејсбук