Када се скрнављење српских споменика сматра успјехом
Огледало једног друштва
Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ
Докле иде људско и морално посрнуће појединца задојених ратнохушкачком идеологијом? Најновији примјер гнусног чина и провокације, кроз поруке попут оних које шаље извјесни Сејфо Мујагић, показује да за неке ни мртва српска дјеца нису светиња.
Поруке препуне највулгарнијих псовки, пријетњи и отвореног изругивања српском народу и Републици Српској, најбоље се огледају у покушају скрнављења и понижавања споменика дјечаку Споменку Гостићу.
Ко је био Споменко Гостић?
Он није био војни стратег нити пријетња било коме. Био је сироче, петнаестогодишњи дјечак са Озрена који је, након што му је погинула мајка а бака страдала у нападу тзв. АРБиХ, остао сам. Одбио је понуду да оде у безбједност, изабравши да са својим коњима разноси храну и рањенике српским борцима на првој линији. Погинуо је од гранате 20. марта 1993. године. Његова трагична судбина је симбол страдања српске дјеце на фронту, а његов споменик је мјесто дубоког пијетета.
Ударање на овакве споменике, па макар и кроз огавне фотомонтаже и пратеће расистичке пријетње, није инцидент појединца. Ово је директна посљедица и континуитет једне опасне политике која је започета деведесетих под окриљем Алије Изетбеговића – политике чији је крајњи циљ био и остао потпуно политичко и физичко сатирање Срба у БиХ, као и затирање сваког трага нашег постојања на овим просторима.
Када се у једном друштву скрнављење гробаља, споменика и вријеђање жртава не кажњава, већ прећутно подстиче или сматра „херојским учинком“, онда имамо посла са дубоком колективном патологијом. Наша дужност је да на овакве изливе бијеса и гнијева одговоримо истином, памћењем и непоколебљивим чувањем наше Републике Српске. Споменкова жртва нас обавезује да никада не погнемо главу пред онима који би вољели да нас нема.
ФОТО: фејсбук
