Комунистички злочини против православног народа Лике

Пише: Илија СМИЉАНИЋ

На обронцима Велике Капеле, тамо гдје се сирово планинско поднебље Крајине сусреће са вјековном борбом српског народа за опстанак, свједочио је о православном трајању величанствени храм Успења Пресвете Богородице у Дабру. Подигнут далеке 1770. године, у вријеме војнокрајишких превирања, овај сакрални објекат био је архитектонски бисер Горње Лике и духовно сидро за српске породице расуте по околним селима. Зидана трудом и одрицањем локалног живља, црква је представљала симбол народног идентитета и духовне непокоривости.

Дабарска парохија, коју су поред самог Дабра сачињавала насеља Глибодол, Мала Капела, Живица и Петрињић Поље, дисала је преко овог светог дома. Генерације Срба са ових простора крштаване су, вјенчаване и испраћане на вјечни починак под сводовима ове светиње. У њој су се чувале непроцјењиве матичне књиге, стари иконостас и богослужбени предмети који су преживјели цареве и војске, свједочећи о дубоком и неизбрисивом коријену српског православног бића на овом подручју.

СТРАДАЊЕ НАРОДА И ИДЕОЛОШКИ ПЛАН ДУХОВНОГ ЗАТИРАЊА

Трагична судбина која је задесила српски народ Лике у Другом свјетском рату незамислива је без страдања његових светиња, које су биле прва мета сатирања. Док је српско становништво масовно страдало у геноцидном замаху у хрватским усташким покољима, преостали народ са простора Глибодола, Мале Капеле, Живице и Петрињић Поља нашао се у ратном ковитлацу изложеног биолошком истребљењу и прогону. Изгубљени животи вјерног народа праћени су систематским уништавањем свега што је носило православни предзнак.

Према архивским подацима Епархије горњокарловачке и забиљеженим свједочанствима са терена, историјски подаци откривају посебно сурову димензију рушења самог храма Успења Пресвете Богородице. За разлику од цркава које су страдали у директним борбама, дабарски храм су Титове комунистичке јединице свјесно претвориле у војну мету. Током ратних операција, комунистичка команда је издала наредбу да се црква минира и сруши до темеља. Као званичан изговор навођена је тактичка потреба да се непријатељским снагама онемогући коришћење црквеног звоника као осматрачнице и утврђеног митраљеског гнијезда. Међутим, иза тактичких оправдања крила се сурова идеолошка реалност која није марила за сакралну вриједност и историјско насљеђе српског народа. Црква је минирана, а експлозив је претворио вјековни споменик вјере и културе у рушевине.

Посљедице овог чина биле су далекосежне и катастрофалне за духовни живот читавог краја. Рушењем храма 1943. године, парохија Дабар је насилно обезглављена. Народ овог краја остао је без свог духовног средишта у тренутку када му је утјеха била најпотребнија. Након рата, у новој идеолошкој клими, обнова храма је деценијама била онемогућена, чиме је довршен процес духовне девастације овог дијела Лике.

Данас, након свих ратних страшна и каснијих егзодуса који су готово потпуно испразнили српска села под Капелом, сјећање на храм из 1770. године живи углавном у тужним хроникама и црквеним записима. Иако су зидови срушени, а народ расут широм свијета, истина о страдању српског Дабра и његове светиње остаје као опомена и трајни споменик једној затртој епохи.

Фотографија: Удружење Личана Завичај