Параграфима се крш и крв не брише – не судите ви пјесми, него нашем постојању
Пише: Илија СМИЉАНИЋ
Када тзв. хрватски државни апарат употреби читаву своју силу, судије и полицијске писаре да би ућуткао једну жену и један стари крајишки глас, онда то није питање заштите закона, то је голи, непатворени страх од истине. Недавна, срамна пресуда суда у Задру против Светлане Спајић због пјесме „Ој Крајино, моја мила мати“ није само правни скандал; то је отворени шамар сваком Крајишнику, живом и мртвом, сваком дјетету потеклом са оног крша и сваком гробу који су тамо оставили наши преци.
Прогласити ријеч „Крајина“ за прекршај, прогласити је за узнемирење јавности, може само систем коме савјест није мирна. Онај усташки. Засметала им је пјесма стара вијековима, јер их подсјећа да ова земља памти дубље и даље од њихових лажних судова, олуја и политичких декрета.
НИСМО МИ ТУ ОД ЈУЧЕ, НИТИ СМО КРОЗ ПАРАГРАФЕ НАСТАЛИ
Задарске судије очигледно мисле да историја почиње онда кад они отворе судски записник. Бришући име Крајине, они би најрадије да избришу, како покојни професор и некадашњи шеф катедре за археологију Ђорђе Јанковић рече постојање Срба на овом простору од четвртог вијека. То свједоче громиле, наше хумке, наша проливена крв, суве кости и страже. Зар је прекршај сјетити се ко је на тим границама умирао да би бечка и млетачка господа мирно спавала? Наши ђедови, за разлику од њихових коњушара, нису били ничији кметови, већ стражари, ускоци и хајдуци који су своју слободу и своју земљу плаћали сабљом, животима и вјечитим ратовањем, остављајући кости од Крке и Цетине, преко кршне Лике, до Кордуна, Баније, Славоније, Барање и Западног Срема…
Крајина никада није била само ријеч, нити се може свести на четири године незавршеног рата из деведесетих. Крајина је завјет, идентитет, колијевка мученика и слободара. Када данас у Задру кажу да то име „вријеђа и узнемирава“, они заправо поручују да их вријеђа сваки спомен да смо тамо икада постојали, градили цркве, играли глува кола, пјевали ојкаче и чували своју славу, своје крсно име. То није брига за јавни ред, то је покушај докрајчивања завичаја административним путем, кад већ прогонима нису успјели да избришу памћење.
СИСТЕМСКИ ЛОВ НА ПРЕОСТАЛЕ СЈЕНКЕ
Ово није пресуда Светлани Спајић. Ово је порука сваком прогнаном Крајишнику који се усуди да обиђе своје згариште, сваком старцу који на очевини још чува пламичак свијеће за крсну славу, и сваком умјетнику који одбија да пристане на колективну амнезију. Створили су поредак у коме је српско име на том простору добродошло само ако је нијемо, покорно и невидљиво. Чак ни тада. Када вам хрватска служба прегледа интернет снимке и мјери јесте ли превише гласно изговорили име свога оца, мајке, своје старо презиме и име свог завичаја, онда живите у друштву огрезлом у институционалном шовинизму. Тиме желе да нам поруче: немате право на тугу, немате право на пјесму, немате право на коријен. Плаше се чак и женског гласа без пратње инструмената, јер тај напјев носи у себи дубину коју њихове усташке забране не могу досегнути.
МОЖЕТЕ ОСУДИТИ ГЛАС, АЛИ НЕ МОЖЕТЕ УЋУТКАТИ ВЈЕКОВЕ
Преварили су се они који мисле да ће казнама и прекршајним налозима угасити Крајину. Може задарски суд исписати хиљаде страница оваквих срамних пресуда, али тиме само показује сопствену биједу пред историјом. Не прави се памћење судским печатима, нити се затирање једног народа може оправдати параграфима.
Пјевала се та пјесма и под Турцима, и под ћесаром, и под Млецима, надживјела је бездане јаме и логоре злогласне Хрватске, надживјела је збјегове на тракторским приколицама 1995. године, надживјеће и задарске прекршајне судије и загребачке мужеложнике.
Крајина живи у свакој кући гдје се гусле чују, у сваком дјетету које зна одакле су му коријени, и у сваком уздаху који лети ка Динари и Велебиту. Можете нам узети куће, можете забранити да пређемо границу, али не можете нам пресудити души, она је Божија! – Расо закржљала!
Крајина је била, јесте и биће наша мила мати, и пјеваће се док год је иједног од нас! 🇷🇸
ФОТО: фејсбук
