„Сребреница“ за политичко елиминисање Караџића и Младића
Пише: др Драган ЂОКАНОВИЋ
У јучерашњој објави „Убице Срба су доведене у ситуацију или да се боре за Сребреницу или да бјеже из ње“, написао сам: „Иако су у априлу 1995. године из Сребренице повучени Насер Орић и његови сарадници из команде 28. дивизије, Генералштаб из Сарајева је изричито наредио 28. дивизији да од средине маја крене у диверзантске акције изван енклаве, према српским селима и путевима у околини Поточара и Братунца. Дакле, да максимално провоцира Војску Републике Српске. Скоро у исто вријеме амерички предсједник Бил Клинтон ради припрема за нове предсједничке изборе који су слиједили наредне 1996. године и свјестан велике политичке користи коју би могао имати од дипломатског успјеха на завршетку рата у Босни и Херцеговини, одлучује да Сребреница мора бити уклоњена са мапе преговарачких и дипломатских проблема и укида јој НАТО заштиту из ваздуха.“
Мајске диверзије (1995) које су изводили Муслимани из Сребренице по наређењу свог Генералштаба из Сарајева, иако војно ситне, дале су Ратку Младићу и Дринском корпусу савршен изговор пред међународном јавношћу. Српска страна је ове испаде искористила као доказ да „Сребреница није демилитаризована зона већ база за терористичке нападе”, што је послужило као легитимација за покретање војне операције „Криваја 95” у јулу.
Првобитни план за операцију „Криваја 95” предвиђао је само смањивање енклаве и њено потпуно одвајање од Жепе, а не заузимање цијелог града. Тек када је Младић 9. и 10. јула видио да НАТО не реагује озбиљно из ваздуха и да је 28. дивизија напустила одбрамбене линије, Караџић је са Пала одобрио улазак Војске Републике Српске у сам град.
Одвожење жена, дјеце и стараца, цивила, на територију која је била под контролом Владе у Сарајеву, а које је услиједило након уласка Војске Републике Српске у Сребреницу, показује да команданти Војске Републике Српске нису имали геноцидну намјеру према становништву Сребренице. Међутим, упали су у Басионијеву (Махмуд Шериф Басиони, предсједавајући Комисије експерата УН-а) правну замку „локалног геноцида“, по којем се премјештање цивила са територије једне општине на територију друге може квалификовати као „присилно премјештање“ – што су судови, Хашки трибунал и Међународни суд правде, касније дефинисали као елемент геноцида.
Још већи проблеми су настали у шумама на потезу од Сребренице према Тузли. Нова команда 28. дивизије, не желећи да преда своје јединице Војсци Републике Српске на лицу мјеста у Сребреници, одлучила је да формира колону и крене у оружани пробој кроз српске положаје са циљем да се домогне територије под муслиманском контролом. Током тог пробоја војници 28. дивизије су масовно гинули, али и масовно дизали руке у знак предаје, што је било изненађење за војни врх Војске Републике Српске који није очекивао такав развој ситуације и није имао припремљен логистички план за прихват великог броја ратних заробљеника. Није било ни хране, ни шатора, ни затворских капацитета за толики број муслиманских војника и тек регрутованих цивила. Када су се у шумама око Кравице, Нове Касабе и Сандића предале прве стотине Муслимана из Сребренице, у Команди Војске Републике Српске завладала је паника око тога гдје их смјестити. Суочени са таквим стањем и љути због погибија српских бораца приликом борби у шумама са тим истим заробљеницима, а осветнички расположени због њихових масовних злочина над Србима у селима око Сребренице током 1992. и 1993. године, доносе одлуку да их стријељају.
Западне обавјештајне службе су пустиле да се злочин деси до краја, како би добиле „златни доказ” за правни лексикон локалног геноцида који им је Басиони спремио у априлу и мају 1994, којим ће наредних година, политички, војно и судски, уништити већину команданата Војске Републике Српске и њима претпостављених чланова цивилног руководства Републике Српске.
Напомена: Фотографисано у Скеланима – Република Српска
ФОТО: фејсбук
