Моји Петар и Павле
Пише: отац Бојан КРСТАНОВИЋ
Нека ми опросте Свети и велики апостоли Петар и Павле што данас не прозборих ништа о њима. Не само данас него никада раније, не верујем ни да ћу икада касније. Нити сам достојан, нити паметан, нити имам смелости да о њима нешто проговорим. Данас ћу да одмуцам о другим Петру и Павлу. Ни о њима нисам достојан нити паметан да пишем али МОРАМ.
Да, то су они, Голубовићи из Коњица. Из честите и угледне породице. Петар је мој вршњак а Павле је две године млађи. Тог лета 1992. имали су седам и пет година. Тог 2. јула придружили су се својим имењацима у Царству Небеском.
Група тадашњих полицајаца упала је у њихов дом, заробила и стрељала недужне Петра, Павла и њихове родитеље. Убили су их: Миралем Мацић, Јусуф Потура, Адем Ланџо, Шфик Туцаковић, Мирсад Максумовић. Петар је преживео стрељање, када су се злочинци удаљили он је смогао снаге да дође до полицијског пункта. Душа добра, понадао се. Одмах је убијен.
Ето, то су моји Петар и Павле. Прослављам их уз свете, врховне апостоле. Да, прослављам. Не желим овим писањем да изазивам гнев, мржњу, жељу за осветом и слично… Не, не дај Боже да се сврстам међу оне који своје жртве поштују кроз мржњу према другима.
Ето, то су моји Петар и Павле, моји вршњаци. Они су страдали да бих ја живео. Они су нам својим страдањем посведочили силу Васкрсења. Они су направили јасну разлику између добра и зла; они су доказ да је битка између живота и смрти окончана још прије 2000 година. Они су доказ да смрти нема.
Да нису пострадали данас се вероватно не бисмо познавали а овако се познајемо. На небу су, моле се да на земљи буде мир, моле се за СВЕ људе, моле се и за мене… знам то, сигурно.
ФОТО: фејсбук
