ОВК није настала као спонтани покрет сељака на Косову*…

…већ 1.500 километара даље, у швајцарским канцеларијама…

Пише: Деки РС

Циришки студент историје у то време био је момак са надимком „Змија“…

Мада, надимак није добио у читаоници нити због познавања историје, већ због способности да се попут змије неопажено провлачи преко илегалних граничних прелаза.

Након једног таквог преласка 1993. године, он бежи из Србије, где га је суд у одсутности већ чекао са пресудом од 10 година затвора због тероризма.

Хашима Тачија бег не води било где, већ право у Цирих, где ће те исте ’93. године настати и тзв. ОВК као део пажљиво планираног пројекта.

Одмах је основан и фонд „Домовина зове“ кроз који је прикупљан „ратни порез“, 3% прихода од албанске дијаспоре широм Европе.

ОВК се финансирала путем илегалне трговине наркотицима, оружјем и рекетирањем албанске дијаспоре.

Она албанска породица која не би одвојила својих 3% прихода, одмах је проглашавана за „српске шпијуне.“

А највећу одмазду трпела би њихова родбина која је остала да живи на КиМ.

Цирих је тако постао „командни центар“, одакле су почела да се издају прва саопштења и планирају терористичке акције.

Транспаренте са студентских протеста замениле су пушке у рукама.

Иронија је што прве жртве ОВК нису уопште били Срби, већ њихови сународници – Албанци.

Прво су киднаповали оне Албанце који су радили у државним службама Србије, при чему су најлакше и најчешће мете били шумари и поштари.

Терористи би отели шумара негде на терену, а затим га неколико дана држали затвореног у илегалним затворима, док је међу мештанима расла паника.

Касније би његово унакажено тело усред ноћи оставили у центру села, са писменом поруком шта чека све остале који одбију да им се прикључе.

Касније мете постали су сви они Албанци који су одбили да плаћају рекет и дају синове у рат.

О директном начину на који су ове уцене функционисале на терену, сведочи и писмо које је ОВК фебруара 1998. године залепила на врата једне албанске породице у селу Вокша код Дечана.

У њему је детаљно и без увијања било написано шта се од те куће захтева:

Колико грла стоке морају предати за прехрану јединица ОВК, колико мушке деце морају послати у кампове за обуку у Албанију, и колики тачан новчани износ морају месечно плаћати.

Суочена са избором између слања синова у рат и сигурне одмазде, та породица је спасавајући живе главе одмах побегла за Немачку.

Постојали су бројни случајеви где су комшије, Срби и Албанци, заједно паковали оно најосновније и заједно бежали са КиМ спасавајући живе главе од отмица и одмазди.

Многи од њих су свој избеглички живот заједно наставили у земљама Западне Европе.

У то време, „неко“ из Београда послао је новооснованој ОВК списак са именима око 250 људи са КиМ који су били информатори наше војне службе и државне безбедности.

На том списку, поред Срба, било је и око 5% Албанаца – а управо су они били једини канал преко ког су наше службе могле имати прави увид у стање на терену у руралним деловима КиМ.

Након тога, ОВК почиње сурово да врбује људе са тог списка, стављајући их пред избор – сарадња или смрт.

Они који су под уценом пристали да раде за њих, преживели су.

Све остале су почели систематски да ликвидирају, и сва убиства Срба и лојалних Албанаца на КиМ у периоду од 1993. до 1997. године била су управо убиства људи са те листе.

ОВК је у медијима та убиства вешто представљала као обрачуне локалних криминалних кланова.

Након тога кренула су убиства српских полицајаца и цивила, а амерички изасланик Роберт Гелбард одмах је јавно рекао:

„ОВК је, без икакве дилеме, терористичка група.“

То је потврдило и убиство Агрона Берише, Урима Бејте и Ивана Зарића.

Ова два млада Албанца и Србин, убијени су у Грабаници код Клине у јулу 1998. године док су зпрежним колима возили жито на воденицу.

У селу Раковина у Ђаковици, на тракторској приколици убијени су Хисенв и Санија Курти, и њихова два малолетна сина.

ОВК их је убио јер их је смтрао лојалне Србији.

ОВК је свету била потребна као „пешадија на терену” која ће изазвати довољно велики сукоб да оправда међународну војну интервенцију.

А ова недавна суђења њиховим лидерима су представа где су српска страдања остала само нежељена фуснота у геополитичкој трговини.

Зато, ово није прича само о острадалим Србима, већ и о страдалим Албанцима на КиМ.

Јер, Хашим Тачи није ни осуђен због убиства Срба, већ због убиства Албанаца и политичких противника.

За Хаг српске жртве званично још не постоје…

ФОТО: фејсбук