Припреме за настанак Хашког трибунала и суђење Србима

Пише: др Драган ЂОКАНОВИЋ

„Рат прије референдума је грађански рат, а рат након референдума је агресија.“, увјеравао је челни политички човјек босанскохерцеговачких Муслимана, Алија Изетбеговић, своје сараднике, у првим мјесецима 1992. године. Са почетком рата у Босни и Херцеговини и појавом случајева етничког чишћења, добио је идеју да рат назове не само агресијом, већ и геноцидом. И да, и за једно и за друго, оптужи Србе.

Да би то што је замислио било прихваћено на међународној политичкој сцени, знао је да се мора увезати са моћним државама и моћним појединцима. Њемачка и њен министар иностраних послова Клаус Кинкел пружили су му нескривену подршку. У исламским државама такође је имао савезнике за своје политичке планове. На руку му је ишло и то што је мисија УНПРОФОР-а за Хрватску, од марта 1992. године, била смјештена у Сарајеву. Иако се почетком ратних дејства у БиХ команда УНПРОФОРА сели у Загреб, у Сарајеву остаје мања група војних посматрача (УНМО). Остало их је довољно за редовне састанке са официрима за везу Изетбеговићеве Владе и војске. Међутим, Изетбеговићеви људи су врло брзо схватили да, без обзира на честе заједничке састанке и разговоре, војни посматрачи вјерују само ономе што сами забиљеже на терену. Зато су створили нову рутину: УНМО-у, а од љета 1992. године и формирања мисије УНПРОФОР-а за БиХ, и УНПРОФОР-у шаљу притужбе, захтјеве за истраге и протестна писма у циљу политичког притиска, а званичне извјештаје државних органа шаљу потпуно другим каналима –  директно према генералном секретару УН-а и путем дипломатске Мисије БиХ при УН-у. Од новембра 1992. године, ратни извјештаји из Сарајева иду и према новоформираној Комисији експерата УН-а, односно према Махмуду Шерифу Басионију, члану Комисије задуженом за руковођење изградњом централне банке података. Иако су сва пошта и документација из Сарајева биле формално адресиране на сједиште УН-а у Женеви, Басиони је сав пристигли материјал преусмјеравао у свој Институт за међународна људска права на Универзитету ДеПол у Чикагу, у Сједињеним Америчким Државама. Басиони је то правдао чињеницом да УН није обезбиједио буџет за обраду толиког материјала. Како год, на Уиверзитету ДеПол је оформљен огроман документациони центар. Канали слања материјала су потпуно уходани почетком 1993. године. Басионијев тим у Чикагу је примио и обрадио преко 65.000 докумената и стотине сати видео-материјала из БиХ.

Допремање поште, ратних извјештаја и обимне документације из Сарајева до професора Шерифа Басионија и Комисије експерата УН-а био је један од логистички најсложенијих подухвата током рата. Људи из Изетбеговићеве Владе и Државне комисија РБиХ су користиле комбинацију тајних, војних и дипломатских метода за пребацивање материјала до Беча и Женеве. На сарајевском аеродрому су у авионе УН-а успијевали да унесу пакете докумената. Материјал је шверцован или званично преношен уз прећутну помоћ појединих припадника међународних снага, војних посматрача или особља УНХЦР-а који су путовали на релацији Сарајево-Загреб или Сарајево-Сплит. Извјештаји, без сумње тенденциозно, обрађени у Сарајеву су потом достављани тадашњим дипломатско-конзуларним представништвима „РБиХ“ у Европи, првенствено Сталној мисији при УН-у Женеви и амбасади „РБиХ“ у Бечу. Материјал је и копненим путем преко Херцеговине, транспортним возилима или у конвојима који су имали дозоволе за кретања стизао до Сплита или Загреба, а одатле до Женеве. Будући да је Женева била званично сједиште Комисије експерата УН-а, документи су тамо формално завођени, а затим преко сигурних дипломатских канала или карго превоза пребацивани директно на Универзитет ДеПол у Чикагу, гдје је Басионијев тим правио базу података. Захваљујући функционисању ових канала из Сарајева, Басионијева комисија је од новембра 1992. године успјела је да прикупи толико материјала да је њихов Коначни извјештај Савјету безбједности УН-а, у априлу 1994. године, имао преко 3.000 страница разних свједочења из БиХ. Коначни извјештај Комисије експерата постао је темељ за подизање првих оптужница пред Хашким трибуналом.

Све прикупљене податке, прије слања Махмуду Шерифу Басионију, у Сарајеву је обрађивала и систематизовала „Државна комисија за прикупаљње чињеница о ратним злочинима Републике Босне и Херцеговине“. Она је била званично тијело које је основало Предсједништво РБиХ на челу са Алијом Изетбеговиће, почетком рата 1992. године. Њен примарни задатак био је „документовање и прикупљање доказа о тешким кршењима међународног хуманитарног права, ратним злочинима и геноциду почињеном на територију БиХ“. Захваљујући Алији Изетбеговићу и његовим политичким везама са њемачким министром иностраних послова Клаусом Кинкелом, ова комисија постала је кључни партнер Басионијевој Комисији експерата УН-а. „Државна комисија РБиХ“ се није бавила злочинима које су Муслимани из Сребренице чинили над Србима у том крају, није прикупљала податке о страдању Срба у Сребреници и околним селима, нити је такве извјештаје слала Комисији експерата УН-а (Басионијевој комисији).

Напомена: Фотографисано у Српском Сарајеву – Република Српска

ФОТО: фејсбук