„Мили Боже страшне касапнице“
Страдање ливањских Срба 1941. године
Пише: Српскопитање
„Највише претекло дице несритне. Крвава и нагрђена, а опет им крв не да мира. Пузају се и покушавају пети уз стину. А стина, бог је клео, глатка и мокра, испењу се по неколико метра па попадају поново, али не одустају.
Жеђ одољела, на сваку страну чујеш само воду ишту. За неколико дана па видим дице јадне мокре у опанке, у ципеле и то пију. Ја не могу…
Тако за седам-осам дана, можда и више, ко ће знати кад је дан, а кад је ноћ — нама доље свеједно, па дођоше да нас ваде. Зову одозго, казују да су Срби из Чапразлија, да су Рујани спаљени и са земљом сравњени, да више нема оних који су нас бацали у јаму. Спуштили коноп и зову.
Јавише се два Лалића и Сава Биланова злосритна — боже липа ли је била.
Зборимо им да не иду, да је превара, али не помага, муке притисле па чељаде изгуби разум и мисли да од тога горе бит не може.
Спустише коноп и четврти пут и зову мене по имену — Сава и они дечкићи јадни казали ко је још жив. Мајка ми тури руку на уста, не да да се озовем и јавим.
Неће ни други нико и коноп одвукоше празан.
Не потраја, па горе грунуше пушке и оне дечкиће бацише поново у јаму. Још живи, кукавци, диле се са душом, јама одлиже од њихове јеке. Онда и Саву, голу ко од мајке, па за њом навалише стиње и почеше бацати бомбе…
Мили боже, страшне касапнице! Ту се више тила у цило не може видјети. Само трупље без глава, без руку, без ногу — гомила меса. Претекосмо само ми што смо се измаки у крајеве, али и ми израњавани и нагрђени.
Кад престадоше са стињем и бомбама они одозго поново зову да провире има ли још ко жив. Ми ћутимо, а они вичу:
„Спавајте сад, спавајте…“
Тако би и послије, долазили и звали, мора бити они исти, баце опет по камен и опет зборе: спавајте, спавајте…“
[Део сведочанства Данице Бошковић удате Лалић, из публикације „Огњена Марија Ливањска“ аутора г. Буде Симоновића]
#Музеј жртава геноцида подсећа
СТРАДАЊЕ ЛИВАЊСКИХ СРБА 1941. ГОДИНЕ
„МИЛИ БОЖЕ СТРАШНЕ КАСАПНИЦЕ“
„Највише претекло дице несритне. Крвава и нагрђена, а опет им крв не да мира. Пузају се и покушавају пети уз стину. А стина, бог је клео, глатка и мокра, испењу се по неколико метра па попадају поново, али не одустају.
Жеђ одољела, на сваку страну чујеш само воду ишту. За неколико дана па видим дице јадне мокре у опанке, у ципеле и то пију. Ја не могу…
Тако за седам-осам дана, можда и више, ко ће знати кад је дан, а кад је ноћ — нама доље свеједно, па дођоше да нас ваде. Зову одозго, казују да су Срби из Чапразлија, да су Рујани спаљени и са земљом сравњени, да више нема оних који су нас бацали у јаму. Спуштили коноп и зову.
Јавише се два Лалића и Сава Биланова злосритна — боже липа ли је била.
Зборимо им да не иду, да је превара, али не помага, муке притисле па чељаде изгуби разум и мисли да од тога горе бит не може.
Спустише коноп и четврти пут и зову мене по имену — Сава и они дечкићи јадни казали ко је још жив. Мајка ми тури руку на уста, не да да се озовем и јавим.
Неће ни други нико и коноп одвукоше празан.
Не потраја, па горе грунуше пушке и оне дечкиће бацише поново у јаму. Још живи, кукавци, диле се са душом, јама одлиже од њихове јеке. Онда и Саву, голу ко од мајке, па за њом навалише стиње и почеше бацати бомбе…
Мили боже, страшне касапнице! Ту се више тила у цило не може видјети. Само трупље без глава, без руку, без ногу — гомила меса. Претекосмо само ми што смо се измаки у крајеве, али и ми израњавани и нагрђени.
Кад престадоше са стињем и бомбама они одозго поново зову да провире има ли још ко жив. Ми ћутимо, а они вичу:
„Спавајте сад, спавајте…“
Тако би и послије, долазили и звали, мора бити они исти, баце опет по камен и опет зборе: спавајте, спавајте…“
(Део сведочанства Данице Бошковић удате Лалић, из публикације „Огњена Марија Ливањска“ аутора г. Буде Симоновића)
Извор: Музеј жртава геноцида
ФОТО: фејсбук
