Небрижевац код Имотског, ожиљци прећутаног српског страдања
Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ
Ове сурове фотографије рушевина српских кућа у селу Небрижевац код Имотског нијеми су свједоци бруталног и систематског затирања једног народа. То нису обични зидови зуб времена пресудио; то су споменици планског пљачкања, паљења и девастације српских села са јасним циљем – потпуног брисања вијековних трагова постојања Срба на овом подручју Далмације.
Док се у јавном простору српски егзодус махом везује искључиво за сам крај рата и 1995. годину, потпуно се прећуткује и гура под тепих трагедија преко 251 000 Срба из великих градова и ванкрајинских дијелова тадашње СР Хрватске, који су масовно и брутално прогнани већ током 1991. године. Међу њима су били и имотски Срби.
За оне малобројне који су остали на својим кућним праговима, услиједио је пакао. Овај крај памти језиве и монструозне злочине: од звјерског масакрирања и спаљивања живе српске старице А. Радојевић у Небрижевцу, којој су претходно ископане очи, па све до стравичног мучења и распећа на крсту тридесеттрогодишњег младића Мирослава Лончара у истом селу.
Данас се кроз коров и рушевине Небрижевца једва назиру некадашња огњишта, док унутрашњост девастираних српских домова „красе“ графити мржње. Ипак, ове слике не дозвољавају да се истина сакрије, а жртве забораве. Страдање Срба Имотске крајине остаје уписано у колективно памћење као завјет да памтимо свако име и сваку порушену кућу која је некада славила крсну славу.
ФОТО: фејсбук
