На српском гробљу саграђене зграде Парламента и Савјета министара
Пише: Жељка ДОМАЗЕТ/ Срба.рс/Катера
БиХ, Капела видовданских хероја у Сарајеву је, према историјским подацима, јединствена и по томе што је, уз камен, изграђена и од монументалних надгробних плоча и камених крстова са уништеног хришћанског православног гробља Доња Хисета на Царини-Врбањи, што је тадашњи назив садашњег Трга БиХ, гдје се налазе зграде Парламентарне скупштине БиХ и Савјета министара.
Капела је подигнута по пројекту Александра Дерока. На плочи уграђеној у капелу на којој се налази натпис „Видовдански хероји“ са њиховим именима, стоје и Његошеви стихови симболични за идеолошко-слободарску орјентацију цијелог видовданског култа српства: „Благо томе ко довијека живи, имао се рашта и родити“.
Капела се и данас налази у Сарајеву. У заједничкој гробници сахрањени су: Гаврило Принцип, Богдан Жерајић, Владимир Гаћиновић, Недељко Чабриновић, Данило Илић, Вељко Чубриловић, Неђо Керовић, Митар Керовић, Мишко Јовановић, Јаков Миловић, Трифко Грабеж и Марко Перин.
НАЈСТАРИЈЕ САРАЈЕВСКО ГРОБЉЕ ЈЕ ХРИШЋАНСКО
Публициста Драган Мијовић ревносно истражује и документује податке о имовини Српске православне цркве /СПЦ/ и Срба у Сарајеву како се не би заувијек избрисале чињенице о томе шта је чија имовина у граду на Миљацки.
Мијовић за Срну каже да је мало познато да је најстарије сарајевско гробље било хришћанско гробље под управом Српско-православне црквене општине сарајевске.
Оно се налазило управо на простору гдје су данас зграде заједничких органа БиХ, парламента и Савјета министара, са припадајућим тргом. Према неким археолошким налазима, гробље је закопано вијековима прије доласка Османлија на наше просторе. На том локалитету нађени су и остаци римских грађевина у виду фрагмената мозаика и других артефаката – навео је Мијовић.
Он прецизира да се гробље налазило у садашњем градском кварту Маријин Двор, на мјесту званом Царина, једној од тачака гдје су се у град уливале главне саобраћајнице као што су још били Хамбина царина, Вишеградска капија и Алифаковац.
Мијовић додаје да се на тим мјестима плаћала такса за увоз робе у град.
Из тог разлога гробље о којем је ријеч најдуже је носило име Старо гробље на Царини, али је у разним раздобљима називано и другачије. Од како на том простору вијековима битишу православни хришћани ту су се и сахрањивали. Другог гробља није било – прича Мијовић.
Мијовић наводи да су Турци, по доласку на ове просторе, биљежили каурска насеља – Бродац, Атик-варош /Стари град/, Ески-трговиште – /Старо Торковиште /трговиште/ и друга мања насеља из којих се развио град Сарајево када је по османској окупацији Иса-бег Исаковић ту саградио свој сарај /двор/.
Он је у попису својих вакуфа /задужбина/ фебруара 1462. уписао једну парцелу која је са западне стране граничила са невјерничким /каурскм/ гробљем код Кнежеве њиве. Њива је заједно са кућом припадала кнезу Богчину, који је био син кнеза Шћепка /Штипка/, чији се гробни стећак-шљемењак са уклесан ћириличним натписом, налази у православном гробљу у Доњем Которцу – прецизира Мијовић.
Мијовић појашњава да се из тих разлога некад у старим списима гробље назива и Богчиново, а понегдје и Црквина.
ПАРЦЕЛА ОД 19 ДУНУМА
– У каснијим турским тефтерима гробљанска парцела се помиње као Васиљева башча. По предању, речени Васиљ је ту своју башчу – земљиште, поклонио Српској црквеној општини да би се проширило гробље, уз завјештање да се ту сагради црква и школа. Укупна површина парцеле имала је скоро 19 дунума /18.743 метра квадратна/. На сјеверној страни налазила се и гробљанска капела са површином од 60 метара квадратних – истакао је Мијовић.
У вези са потребом проширивања гробља, каже Мијовић, треба подсјетити да је Сарајево у османском периоду било веома „кужно мјесто“, подложно епидемијама попут куге и колере.
Тада би `на Царини` преко ноћи ницало на стотине свјежих хумки. Помињала се изрека за неког ко се дуго бави на неком мјесту `не избива ко куга из Сарајева`. Памти се и једна клетва када би се неком у љутњи казивало: `Дабогда поновио гробље на Царини` – напоменуо је Мијовић.
ФОТО: фејсбук
