Звјерства 19. усташке бојне, злочин на Кордуну
Пише: Илија СМИЉАНИЋ
Хрватске снаге 19. усташке бојне под командом Милана Месића, потпомогнуте усташама, домобранима и оружницима из Раковице, Дрежника, Ваганца, Слуња и Бихаћа похватале су 255 српских сељака, мушкараца, жена и дјеце. Њихова села: Нову Кршљу, Кордунски Љесковац, Грабовац и Садиловац су опљачкали и све куће и господарске зграде запалили. Од похватаних 255, дана 23. јула 1942. заклале су усташе у опћинској штали њих 76, мушкараца 70 и једну жену, Мару Вуковић с петеро дјеце, једним тек рођеним.
О том злочину испричао је усташа-кољач Никола Коњевић:
„Išli smo u puno akcija kao oružnici i ustaše pod komandom Mesića i pljačkali po srpskim selima. Do šta smo god došli, palili smo, tako da sam ja upalio tri kuće u Staroj Kršlji, a ostali su palili druge kuće i pljačkali imovinu. Nakon nekoliko dana išli smo u žetvu u sva srpska sela. U Novoj Kršlji, prema Krivodolu, pohvatali smo 10 mladića, Srba, doveli ih do jednoga sijena, metnuli ih oko sijena i onako povezane prisilili da sjednu oko stožine sijena, a mi smo sijeno zapalili te su ovih 10 mladića od velike vatre i patnje poumirali.”
Други усташа – злочинац, родом из села Корита, Петар Магдић, о покољу Срба у опћинској штали у Раковици је испричао:
„Poznato mi je da je toga puta (23. jula 1942) došlo u Rakovicu iz Nove Kršlje i drugih srpskih sela oko 300 muškaraca, žena i djece. Naš satnik Mesić je razdijelio ovaj narod na tri grupe, žene i djecu zatvorio je u dvorište Ilije Uzelca, mlađe muškarce u općinsku štalu, starije u oružničko dvorište. Oko ovoga naroda držala je stražu naša satnija. Mlađi muškarci, koji su bili u štali, preko noći zaklani su i odvezeni u Dujića gaj. Navedene Srbe klali su ustaše: vodnik Pero Bobinjac iz Otočca, Nikola Jerković, Pero Vidaković iz Brinja, Dane Šebalj iz Grabovca, Pero Korica iz Lipovače, Pilja Babić iz Lešća, Dane Hodak iz Selišta, Mića Hodak iz Selišta, Ivan Luketić iz Luketić Korane i još dosta drugih. Svi navedeni klali su noževima Srbe. Ja sam zaklane ljude tovario u kola i sav sam bio krvav od zaklanih. Kada sam ih utovario u kola, otpremio sam ih u Dujića gaj gdje smo ih zakopali…”
Свједочанство Кате Боснић Радаковић записао сам у њеном селу Стара Кршља, 26. маја 1962. године.
„У четвртак вече усташе су нас одвеле у општинску шталу у Раковицу. Посебно су затвориле мушкарце, а посебно нас жене с дјецом. Било нас је много, а штала за све нас тијесна, тако да су три пута више оставили народа напољу. Почели су нас тући кундацима тако да смо били присиљени једно преко другог на главе падати и улазити једно на друго у шталу. Мушкарци су били у горњем дијелу штале, под кровом у двије просторије, а ми жене с дјецом испод њих. Све смо могле видјети што усташе раде од наших супруга и синова. Усташе су доводиле у један преградак једног по једног и клали их. Призор је био језив и грозан. Прије клања су их тукли кундацима у ребра све док јадни човјек испремлаћен не би пао на под. Тада су га усташе уз животињско церење и насладу клале, онако већ полуонесвијештену жртву. Крв је с горњег дијела штале текла доље по нама у млазовима и лијепила нам косу, квасила лице и бојадисала нам крвљу одјећу. Ми смо се збиле с дјечицом онако као крдо престрашених оваца у хрпу, јецале и чекале исту судбину. Збијале смо се у хрпу, покривајући очи рукама да не видимо ужас што крволоци раде од наших очева, мужева и браће. Сви су заклани, осим двојице који су се увукли у сијено. Зликовци су ножевима и неким шипкама боли по сијену и њих тако усмртиле. У једном доњем дијелу штале усташе су тукле мушкарце једним дебелим колцем који је био наударан крупним чавлима тако да су главе од чавала вириле ван. Тукли су по њиховим тијелима свуда гдје им се хтјело. У том предјелу штале све су заклали као и оне на штали. Дјевојке и жене су силовали. Морали смо и ту нашу жалост гледати. Све заклане потрпали су у неколико кола и одвезли у јаме у Дујића гају. Од опћинске штале до гробнице вукао се црвени траг крви.
Ми жене и дјеца били смо цијели дан у штали у крви наших најмилијих. Тек сутрадан су нас одвели и рекли да нас воде на стрељање. Повели су дугачку колону шутљиву и протрнулу. Ни једна суза није канула из ока, није се чуо ни један глас молбе. Блиједа поворка жена и дјеце вукла се путем, а за њом и покрај ње трчали су Хрвати и Хрватице из Раковице, Грабовца и Липовца. Церекали се злобно, псовали нам српску мајку и од јадних жена отимали посљедње вредније што су још имале код себе, као нешто што не треба онима који иду у смрт. Када су нас довели у Грабовац, жене су спирале крв закланих са своје сиромашне и подеране одјеће. Све оне које нису вјеровале усташким лажима искористиле су њихову несмотреност и побјегле. Оне које су вјеровале усташама да ће их пустити кућама или нису биле одлучне да бјеже, одведене су са другим још похваћеним Србима у Садиловац и тамо заклане у Српској православној цркви и спаљене, 31. јула 1942. године…”
Именички попис жртава усташког злочина – геноцида налази се у Зборнику 18, Котар Слуњ и котар Вељун у НОР-у, Карловац, 1988, књига 2, стр. 978 до 1140.
Извор: Књига др Ђуро Затезало „Радио сам свој сељачки и ковачки посао: свједочанства геноцида“.
ФОТО: фејсбук
