Српкиња на броду лудака!

Умјесто умрлице Оливери Катарини

Пише: Донко РАКОЧЕВИЋ

Оливера Катарина – име које младима ништа не значи, а за старије представља синоним глуме, музике и љепоте. Вјероватно најзначајнија Српкиња друге половине 20 вијека. За Клода Лелуша је била „најљепша и најдаровитија жена која се икада појавила“. Бруно Кокатрикс, власник чувене дворане Олимпија, у којој је наступала 20 дана узастопце, видио је у њој наследницу Марлен Дитрих, а загребачки критичар Дражен Врдољак назвао је југословенском Тином Тарнер. У Њујорку тајмсу је писало да је рођена нова Ана Мањани.

Имао сам част и срећу да се са њом дружим и разговарам скоро два дана, крајем децембра 1997. године. Имао сам план, и њену дозволу, да објавим књигу, као њену исповијест, међутим, вишесатни разговор преточио сам само у два интервјуа у ревији Исток, на по четири странице, мада имам сачувано на касетама неколико сати разговора. За ову прилику извукао сам неколико њених запажања о Црногорцима, о Његошу, о српском народу…

„Никада нисам дала интервју за неки црногорски лист па сам овај разговор с вама прихватила са неуобичајеним узбуђењем и жељом да Црногорцима, које сам увијек сматрала елитним, најлепшим,  урођеним најгосподственијим Србима, својом браћом, родом рођеним, испричам своју животну драму.

Док вам ово причам не могу да задржим сузе због свеколике несреће у коју смо упали, да зауставим лупање срца због стрепње шта нас још чека.

Намећу ми се слике из 1979 године, када је био земљотрес у Црној Гори, кад сам, док је још земља подрхтавала, са екипом из Загреба, дошла из Сплита бродом „Нирвана“, да помогнем народу у несрећи. На том броду сам отрована и са њега сам једва успјела да побјегнем. Претиле су ми усташе на броду, ликовали што почиње албанска побуна, радовали се коначном српском бродолому. Тај брод је изгледао као брод лудака.

Поздравила бих овом приликом једног човјека који ми је у Будви, тада аветињској порушеној и у мраку, пружио заштиту, који је био свједок моје животне драме. Хвала му на шкољкама, дивним и ријетким, које су ми касније стизале у Београд.

Е да само знате колико сам везана дубоко и болно за тај ваш крш, за Острог гдје сам касније ишла да неђем утјеху. Кад помислим на св. Петра Цетињског, на владику Рада на чијим стиховима сам изнедрила неке моје нове пјесме, душа ми се озари, оснажи, ободри, па се онда одушевим чојством Марка Миљанова.

Све ово време рата преко Дрине ја сам ишла, не додуше са кондиром у руци као некад Косовка дјевојка, већ са својим срцем и пјесмама. Ишла сам по ратишту, гдје је било најтеже, прешла сам све од Книна, Обровца, Бенковца, крупе, Санског моста, Брчког, Уне, ишла сам преко Вуковара све до Осијека, верала сам се по рововима Мајевице, да би на крају запјевала Романији и Радовану Караџићу као симболу српског отпора.

Примала сам избеглице, помагала колико сам могла, једно је дете из Борова села рођено у мојој кући, једно од три мјесеца стигло са мајком. Кроз моју кућу су прошли и несрећни Срби са Косова и Метохије који су долазили да демонстрирају, тражећи право на живот и слободу.

Посветила сам Радовану Кареаџићу песму „Романија“, као симболу српског отпора и неспремности да прихвати пропаганду да су Срби најгори на планети и једини кривци за рат у коме учествују три стране, а само се Срби сатанизују и само се српске вође позивају у Хаг. Нико не помишља Туђмана да тражи, који протјера Србе из западних крајева, са својих вјековних огњишта, нити Алију који доведе муџахедине из целог света који починише невиђене масакре над Србима.

Сви смо ми несрећна, издана деца комунизма која чекају лек против самољубља, егоизма, лек који ће ојачати свељудско и свечовечанско, оно што нам је поручивао Николај Велимировић, а што је потиснуто комунистичким атеизмом и том узалудном гордошћу.

Ми Срби не знамо да дјелујемо као цјелина и то нам се кроз целу историју – свети. Просто се дивим Албанцима на Косову, дивим се њиховој решености да као заједница истрају у свом циљу иако је уперен против мог народа и моје државе. У њиховим многобројним породицама се зна ко коси а ко воду носи. Ми смо разорили породицу, не поштује се отац и мајка, о деди и баки и да не причамо. Свако живи само за себе.

Нама никад није било лако. У турско време, српске су мајке урезивале крстове на чело својој деци и травама бојиле, како деца не би прелазила у ислам и турску војску. И данас српска мајка мора да заштити своје дете од пошасти западног света, од дроге и педофилије, феминизма и ЛГБТ пропаганде, од западних звезда попут Мадоне Чиконе која је сав брлог и смрад једног посрнулог света бацила у лице Мајке Божије, под суманутом паролом наводно ослобођене жене од свих предрасуда и стега.“

(даће Бог да једног дана објавим књигу – исповијест Оливере Катарине, или макар као дио зборника интервјуа ревије Исток, на чијим страницама су гостовали највећи Срби с краја прошлог века).

ФОТО: фејсбук, википедија