Прије 21 годину преминуо Драгош Калајић (1943–2005)

Сликар, мислилац и геополитички визионар који је бранио српски идентитет

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

На дан 22. јул 2005. године напустио нас је Драгош Калајић – једна од најкомплекснијих, најконтроверзнијих, али несумњиво најмаркантнијих фигура српске културе и интелектуалне сцене друге половине 20. вијека.

Академски сликар са дипломом престижне римске Академије лијепих умјетности, историчар умјетности, писац, публициста и филозоф – Калајић је био риједак примјер српског интелектуалца који теорију није одвајао од праксе.

За разлику од многих кабинетских мислилаца, Калајић је сматрао да се идентитет и слобода чувају тамо гдје је најтеже.

Почетком деведесетих година, као ратни извјештач и учесник, боравио је на многим ратиштима – укључујући и борбе око Купреса 1992. године. За њега то није био само политички сукоб, већ историјска борба за опстанак српског народа.

Његова чувена мисао да се „Србин не постаје рођењем, него на испиту врлина” постала је својеврсна дефиниција његовог погледа на традицију – као дужност, част и непрестану изградњу карактера, а не само као наслијеђену чињеницу.

Један од највећих Калајићевих доприноса био је пробијање медијске и културне блокаде деведесетих.

Везе са европском интелектуалном елитом – Захваљујући одличном познавању свјетских језика и деценијама проведеним у Италији, Калајић је успио да у српску престоницу доведе неке од најзначајнијих европских мислилаца и геополитичара (попут Жана Парвулеска, Клаудија Мутија и других).

Упорно је објашњавао западним интелектуалним круговима да борба Срба није застарјели национализам, већ прва линија одбране традиционалних европских вриједности и суверенитета од глобалистичке унификације.

Као заговорник идеје суверене Европе „од Владивостока до Лисабона”, Калајић је деценијама прије савремених геополитичких превирања прецизно анализирао процесе који данас обликују свијет:

Препознао је процесе разбијања суверених држава на мање, зависне територије.

Указивао је на потребу чвршћег повезивања православних и словенских народа ради очувања геополитичке равнотеже.

Његове анализе нису биле само политичке; биле су дубоко укоријењене у историји умјетности, филозофији и дубинском разумијевању традиције.

Оставио је иза себе богати сликарски опус, бројне књиге попут „Мапе савремене културе”, „Замке Ђавола”, „Последњи Европљанин”, али прије свега – примјер бескомпромисне борбе за национално достојанство.

Дубоку везу са далматинским Србима носио је преко мајке Татјане и породице Парента из Ислама Латинског код Задра – старосједилаца Равних Котара који славе Светог Николу. Из ове угледне лозе потекао је и његов дјед Милош Парента, чувени професор Задарске богословије и каснији ректор Карловачке богословије.

Вјечна му слава и хвала!

ФОТО: фејсбук