Европа као гробље које још говори

Пише: Јасмина БРАНОВИЦКИ

Постоје места која умиру пре него што се сруше њихове грађевине. Њихове улице остају пуне људи, тргови препуни буке, библиотеке препуне књига, али оно што их је некада чинило живима више не постоји.

Управо тако је Фјодор Михајлович Достојевски доживљавао Европу.

Није је гледао очима путника који тражи знаменитости, већ очима човека који ослушкује душу једне цивилизације.

У својим „Зимским белешкама о летњим утисцима“ записао је да је Европа за Руса „земља светих чуда“. Ниједан озбиљан руски писац није могао да порекне да су из Европе потекли Шекспир, Данте, Сервантес, Гете и многи други великани. Достојевски је осећао дубоко поштовање према тој културној баштини. Ипак, што је више упознавао европско друштво, све више га је обузимала мисао да величина прошлости не може сакрити празнину садашњости.

Зато је Европу назвао гробљем.

Не зато што је мрзео њене народе, већ зато што је сматрао да су у њој сахрањени велики идеали који су некада обликовали човека. Видео је свет који је сачувао споменике, али је изгубио веру која их је подигла; свет који се диви историји, али све мање разуме њену духовну поруку.

Истовремено, Достојевског је болела још једна мисао. Сматрао је да ће Русија, ма колико волела Европу и учила од ње, у њеним очима увек остати странац.

Рус може да познаје европску књижевност, филозофију и уметност, може да се диви њеним катедралама и универзитетима, али Европа, говорио је Достојевски, ретко узвраћа истом мером. Она Русију посматра са неповерењем, као нешто што никада неће сасвим припадати њеном свету.

Међутим, Достојевски није позивао на мржњу. Његова мисао била је много сложенија. Веровао је да је опасно слепо опонашати Европу и одрећи се сопственог духовног идентитета само да би се задобило туђе признање. Народ који заборави своју душу, сматрао је, може постати богатији, снажнији или модернији, али ће изгубити оно због чега уопште постоји.

Његове речи зато и данас изазивају расправе. Једни у њима виде пророчанство, други претеривање. Али остаје чињеница да Достојевски није судио Европи по њеној моћи, већ по њеној души. Питао је оно исто питање које поставља свим својим јунацима: шта остаје човеку када изгуби веру, саосећање и свест да постоји нешто више од користи и успеха?

Можда је управо зато његово „гробље Европе“ више метафора него политичка тврдња. Гробље није место на којем више ничега нема; оно је место на којем се човек сећа онога што је некада било живо.

А Достојевски је веровао да је највећа трагедија једне цивилизације управо тренутак када престане да чува оно што јој је некада давало живот.

Важно је напоменути да је израз о Европи као „гробљу“ заиста заснован на Достојевском, али се на интернету често преносе непрецизни или скраћени цитати. У овом есеју су његове идеје верно представљене, без приписивања реченица које није дословно написао.

Извор: фејсбук страница Православни живот