Бездана јама крај Пријебоја – свједочанство о страдању Срба Коренице

Приредио: Илија СМИЉАНИЋ

„Дошли су оног, 25. јула 1941. године по мене. Био је то Мејо Марковић и Мештровић, не знам како му је било име, из Бунића, и Томан Растић, наш комшија из Љубова. Било је прво поноћи. „Излази из штале”, завикали су. „Идемо у Бунић.” Гдје ја спавам добили су сазнање у кући, јер су ме прво тамо тражили. Рекла им је моја невјеста Милићица да понекад спавам и у штали. Кад сам чуо позив, а познао сам глас Томанов, покушао сам се прикрити. Није ми то успјело. Повели су ме. Уза се нисам имао никаквих ствари. Друге групе усташа су по селу покупиле остале Србе и сви смо се заједно нашли у жандармеријској станици у Бунићу. Освануо је 26. јули 1941. године.

С Љубова су исту ноћ доведени у Бунић: Вукмировић Јово Јолега и његов брат Дмитар, Вукмировић Петар Пекусија, Вукмировић Петар Перић, Вукмировић Лукине Буде (Бућо). Они су сви с Липове главице (заселак Љубова) и Дане Вукмировић Братан, исто с Липове главице. Затим Опсеница Јанко (Ђурелине), Мирић Спасеније Петар, Мирић Душан Вајков, Кнежевић Душан Крљац (Максимчев), Кнежевић Дејан Додин и Кнежевић Гојко Додин. Били су још повели Дану Кнежевића Додина, али им је он на путу за Бунић искочио из кола у Ајдукуши и побјегао.

Исто јутро у жандармеријску станицу доведени су Срби и из других Бунићких села. Било нас је око 80. Чувари су нам били: Никола Његован Буњевац, Стевиша Шимунић, Петар, Никица и Миран Растић ( Тонешини). У жандармерији смо остали два дана. Нити су нам давали јести, нити су нас дирали. Нису нас ни вријеђали. Говорили су нам да идемо два мјесеца на рад и да ће нам породица бити у миру. Нитко није побјегао, а могли смо сви. Спавали смо у жандармеријској штали и по подовима у самој станици, без неке особите будности стражара.

Из Бунића смо кренули пјешице у Кореницу 28. јула послије подне. Пратило нас је око десетак усташа. Међу њима био је Тона Гргин Мутави и Илија Николе Циганског. У Кореницу смо стигли око 8 сати навечер. Смјестили су нас у велики магазин. Била је то велика кућерина која је срушена послије рата. Међу бунићком групом познавао сам многе. Сјећам се из Бунића ових: Душан и Милан Заклан, Петар, Сава, Јоцика Хрњак, Милан Хрњак Куран, Сава Бањеглав и Бикан Бањеглав. Из Козјана су били Миле Кнежевић Габави и још њих 7-8 других. Из Дебелог Брда: Миле Марковић, Никола Ћушић, Бикан Хинић, Марко Чортан, стар 70 година, Јово Граховац Чаруга и још неки.

Кад смо дошли у Кореницу, очекивали смо да ће нас упутити на рад и да ће с нама поступати као и у Бунићу. Било је друкчије. Магацин није био сабирни пункт, већ је претворен у затвор. Ту смо већ затекли кореничке Србе. Њих 12 су одвели у судску зграду и тамо их смјестили у три ћелије. Међу њима био је и Петар Коруга Пејо. У магазину нас је било те вечери 118 затвореника, сутра још двадесетак више, и оних 12 у судским ћелијама, тако да се број затвореника попео на 142 или 143.

У Кореници смо остали у затвору 29. и 30. јула. Држали су нас тамо без икаквог посла. Нису нам давали ни јести. Никога нису ни пуштали из магазина. Везани нисмо били, а нису нас ни физички злостављали. Чували су нас талијански војници и усташе. Наши спроводници из Бунића вратили су се кући, заправо, ја их више нисам видио јер се у магазину кроз та два дана нису појављивали. У та два дана затвореницима Кореничанима долазиле су жене и родбина у посјету. 30. јула 1941. године, око 3 или 4 сата послије подне, започели су прозивку, али друкчију од познатих прозивки. Једног по једног су звали из масе и магазина и одводили у сусједну кућу. То је била Кусина кућа. Никоме ништа нису говорили због чега га зову. Ишли смо један по један без отпора и знања што се заправо збива. Од свих позваних нико се више није враћао у магазин међу остале. Размак између позивања и одвођења није био дуљи од 2 до 3 минуте.

Кад сам ја дошао на то саслушавање, на тај позив, угледао сам у соби 5 до 6 усташа. С упереним пушкама двојица су усташа стајала крај врата, а остала 3 или 4 иза стола. Записивали су у списак: име и презиме и одакле си. Затим су приступили везању руку. Везали су ми руке на леђа шпагом обичне дебљине. Врло стегнуто, с два до три намотаја око руку. Ја сам мислио да мене самога вежу, јер о другима који су отишли прије мене по прозиву у ту собу нисам ништа знао. Приликом везања нису ништа говорили. Затим су ме из те собе гурнули у другу собу гдје сам нашао и оне друге свезане. Тако нам је било свима. Везивање свих људи из магазина потрајало је до пола ноћи 30. јула 1941. године.

Око поноћи су нас 10 по 10 изводили из собе и трпали у већ припремљена запрежна кола. У колима се нашло 10 затвореника, 8 усташа и кочијаш. Кола је било довољно, углавном кореничких, али је било кола и из Бунића и других села. С Љубова су била троја кола и то Вукмирска. Усташе су их наручиле за 30. јул, а пристизала су већ док смо везани. У вријеме смјештаја у кола усташе су, неколико њих, отишле повезати оних 12 у судским ћелијама. Отишли су: усташки наредник Костелац, родом из Оточца, 2 финанца, неколико усташа и још неки. У суду је био подворник Коста Прица Којо. Био је шепав, инвалид из Првог свјетског рата. Он је чуо за везање нас из магазина и кроз прозор је јавио онима у ћелијама суда да се не дају везати. Јавио је само једној ћелији, другима није могао. Усташе су у суду повезале управо оне из двију ћелија који нису знали шта се збива, а затим су ушли у ћелију гдје су знали шта се догађа. У тој ћелији је био Пејо Коруга који је имао уза се нож. Донијела му га жена у круху. Питао их је зашто га вежу кад није ништа крив, а да он и тако иде с њима невезан. У том моменту је убо ножем Костелца у трбух. Наредник се срушио, а друге усташе из његове пратње су га оставиле и побјегле. Дотрчале су к нашим колима вичући: „Убише Костелца, бога им њијева.” То сам добро запамтио, као да сада то чујем.

Нас из кола, уз повике и тучу кундацима, потјерали су поновно у магазин. Остали су једино у колима кочијаши. Пејо Коруга није био везан па је отворио оне двије ћелије и то тако што је порушио зидну пећ која је гријала двије собе и свих 12 Срба из суда побјегло је према Пљешивици. Тамо су се сами одвезали. Ово је већ било 31. јула око 1 сат иза поноћи.

У магазину је поновно обновљена прозивка, заправо ново појачано везање. Узимали су десет по десет свезаних, одводили их на двориште и поново везали, али тако да су два по два везали ланцем испод пазуха, па тако истим ланцем свих десет и поново их враћали у кола. Ја сам у магазину чекао ту нову прозивку. Био сам сасвим при крају стиснут с осталима уз зид. Дакле, требао сам бити међу задњима свезан ланцем. У тој задњој групи, неповезани ланцима остало нас је 21 Србин.

Један усташа презименом Девчић, који је раније био поштански радник, жичар, како смо ми то звали, добро ме познавао. Ја сам био цестар, а он жичар, па смо се често сусретали и један другога частили по биртијама. Он је пришао тој нашој задњој групи у магазину и извлачио осталих 10 за везање. Имао је у руци џепну батерију. Кад је дошао до мене, освијетлио ме и препознао рекавши „сједни”. Одвели су тих задњих 10. Остало нас је у магазину још 11. По нас нису више дошли, али смо ланцем били повезани. Нису имали довољно усташа, јер су послије погибије Костелца појачали страже у самом мјесту.

Кроз прозор смо гледали како су остале утрупавали у кола. Тко је могао брзо ићи, ишао је, а тко није, бацали су их без реда и то брзо. Отишли су у два сата послије поноћи из Коренице, а усташе су се вратиле у свануће сунца 31. јула. Кад су дошли чули смо усташке повике „Ајој”, „Ајме”. Одмах смо знали шта се догодило. Опонашали су несретнике. У колима смо видјели неке комаде коља (колце), батове и крваве ланце. Знали смо да су усташе побиле наше људе негдје близу Коренице, јер одлазак из Коренице и повратак у Кореницу потрајао је свега 2 и по сата. Тако је и било. Мјесто злочина била је бездана јама крај Пријебоја, 12 km удаљена од Коренице. Још сам раније био код те јаме и видио да је пут прокрчен, вјероватно је било већ раније све припремљено за масовни покољ Срба.

Нас једанаест остали смо свезани у магазину само још један ужасан дан. Ту су нас немилице тукле усташе, чиме су стигле. Милану Хрњаку Курану пребили су бајунету на леђима. Били смо модри од удараца. Дали су нам неко пресољено месо за јести, а воде нам нису дали. Пили смо своју мокраћу. Кроз неколико дана успјело је Николи Скокнићу побјећи из затвора. Утекао је низ цијев од нужника. У затвору сам остао до 11. аугуста 1941. Тога дана дозволио ми је стражар да изиђем и предам посуђе Мићи Дерикрави. Чим сам изашао напоље, утекао сам у Мрсињ. Тих дана букнуо је и устанак. Усташе су и остале затворенике уз пропуснице пустили кући. Тих свих детаља толико се добро сјећам, јер су ми сваки дан пред очима. Не поновило се више никад и ни за кога…“

Извор: Књига др Ђуро Затезало „Радио сам свој сељачки и ковачки посао – Свједочанства геноцида“

ФОТО: фејсбук