Ноћ кад је убијен Ђорђе Петровић – Карађорђе

Пише: Српскопитање

У ноћи између 24. и 25. јула 1817. године ударио кум на кума тј. два кума кнез Милош Обреновић и Вујица Вулићевић убише секиром Николе Новаковића свог кума и обновитеља Србије вожда Карађорђа Петровића.

Тако се на празник Сабора Светог Архангела Гаврила 1817. године, догодила једна од најстрашнијих епизода наше историје.

Не само да је кнез Милош Обреновић убио свог кума, који га је 1806. године венчао Љубицом Вукомановић, руком и секиром човека са психичким проблемима, него је одсечену и одрану главу свог венчаног кума послао турском султану Махмуду II у Цариград.

Вожда Карађорђа, творца српске слободе и генијалног војсковођу, кога су устаници једногласно изабрали у Орашцу 1804. година да поведе Србе у слободу од турског ропства, заклевши се крстом проте Атанасија Антонијевића, и коме је 1809. године призната титула наследног српског кнеза, убио је зарад очувања своје власти кнез Милош Обреновић.

Карађорђе се вратио у Србију пошто је у Русији постигао договор о свеопштем балканском устанку православних народа и обнови Душановог царства.

Уз помоћ Русије и савезништву са грчким хетеристима, план је био да се у изненадном свеопштем устанку сломи османска власт и оконча вишевековна османска окупација на Балкану, чиме би се обновило Душаново царство и Србија добила већину територија које је држала у средњем веку.

Тим поводом, Карађорђе из Вршца прелази Дунав и стиже у своју родну Шумадију, јављајући се свом куму Вујици који је требало да организује састанак са другим Карађорђевим кумом Милошем Обреновићем.

Карађорђе је убијен на спавању секиром на имању Драгића Војкића у Радовањском лугу код Велике Плане. Непосредни извршилац убиства је био Вујицин момак Никола Новаковић, који је спровео наређење Вујице Вулићевића и Милоша Обреновића.

Сви учесници у убиству вожда српског Карађорђа доживели су страшне судбине, умирали су у тешким мукама, а потомство им је полудело или умирало пре времена, оставивши њихове лозе без наследника.

Карађорђевом пријатељу Драгићу Војкићу, на чијој земљи и колиби је убијен, су напрасно помрли сви укућани, тако да је крај живота дочекао потпуно сам и у великом сиромаштву и то се у Великој Плани и Поморављу дуго памтило.

Карађорђев кум књаз Милош Обреновић је такође остао без наследника.

Милошев најстарији син Милан је умро млад, а у детињству су му умрле и три ћерке. Његов други син, кнез Михаило, убијен је 1868. у атентату од стране браће Косте и Павла Радовановића из Ваљева, који су се светили због затварања њиховог брата адвоката Љубомира и убиства деде проте Николе Смиљанића, који је убијен по налогу књаза Милоша.

Кнез Михаило Обреновић није имао деце, па га је наследио унук Јеврема Обреновића, брата књаза Милоша, Милан. Краљу Милану су такође, док су били у дечаштву, умрла два сина Сергеј и Ђорђе. А само неколико деценија након Михаилове смрти, 1903. године, у мајском атентату, који су органиозовали његови официри предвођени Драгутином Димитријевићем Аписом, убијен је и једини преостали живи мушки потомак Обреновића, син краља Милана, краљ Александар Обреновић, који је оженио 12 година старију жену и није имао порода, тако да се његовом смрћу породична лоза Обреновића заувек угасила.

Након што је спровео у дело крвави посао који који му је поверио, књаз Милош је Вујицу Вулићевића унапредио у нахијског кнеза што је подразумевало административну и судску власт.

Међутим, звање и власт нису могле да заштите Вујицу Вулићевића од презира сопственог народа јер га је народ презрео и избегавао.

Узалуд је Вујица објашњавао да је био приморан да учини злочин, јер му је Милош оставио да бира између своје и Карађорђеве главе.

Они који су смели да му се отворено супроставе, оптуживали су кнеза Вујицу да је, након што је прихватио задатак који му је књаз Милош дао, требао да пошаље неког од својих поверљивих људи у Радовањски луг и обавести кума да бежи. И на тај начин би куму спасио главу, а себи образ и душу.

Да би умањио презир народа и колико-толико умирио сопствену савест, Вујица Вулићевић је платио да се два километра од Радовањског луга према Великој Плани подигне црква брвнара, коју је народ прозвао „Покајница“.

То је једна од две цркве „покајнице“—другу је изградио кум Милош Обреновић у Аранђеловцу и обе су посвећене Светом Архангелу Гаврилу—случајно или не, баш дану у ком је убијен Карађорђе.

И на изградњу Вујицине цркве „покајнице“ пала је сенка зато што је народ причао да је она финансирана златницима који су нађени код Карађорђа, пошто је из Русије донео доста новца за подизање новог устанка, којим би се уз помоћ Русије и у свеопштем православном устанку обновило Душаново царство.

Врло брзо је Вујица Вулићевић пао у немилост књаза Милоша, који му је одузео управљање смедеревском нахијом и послао га у Турску у немогућу дипломатску мисију, која је због Грчког устанка из 1821. године, остала неколико година заточена у кућном притвору, у Цариграду.

Међутим, кад се Вујица вратио у Србију, Милош је наредио да му се сво имање одузме.

Остатак живота Вулићевић је провео у великом сиромаштву, презрен од људи и тешко болестан.

Умро је 1828. године, само једанаест година након што је руке упрљао кумовском крвљу. По једној верзији, умро је природном смрћу, а по другој, вероватнијој, је отрован.

Иза Вујице су остали син Петар, који је једно време био смедеревски кнез, док га није покосила Ђакова буна, синови Димитрије и Миљко и кћерка Стојанка, који су сви прерано умрли. Прерана смрт покосила му је и сву унучад.

Карађорђев непосредни убица Никола Новаковић је прво награђен новцима направио имање у Левчу, у Опарићу, да би касније, прогоњен грижом савести, потпуно полудео.

Никола Новаковић погинуо је тако што је несрећним случајем са коња пао у воду, која га је повукла на воденички јаз у коме је буквално био смрвљен.

Никола Новаковић је био удовац, а имао је сина и једну кћер, девојку од 16 година. Николин син је убрзо након тога такође полудео, па допао у неку болест од које је више година боловао и у ранама се распадо, а потом и умро. А Николина кћерка је такође полудела, али је надживела и брата и оца.

Кажу да је у Опарићу полудела ћерка Николе Новаковића сваке ноћи излазила после поноћи око два ујутро на опарићко гробље, па кукала и запевала док не сване, а потом се мирно враћала кући, и тако је и свој живот скончала.

Кућа Новаковића се такође угасила да ниједне душе више од Николиног рода нема.

Човек који је одрао Карађорђеву главу и напунио је памуком како би могла да се транспортује у Цариград је такође потпуно полудео након тог чина.

Извор: фејсбук страница Историја Срба

ФОТО: фејсбук