Спасилац из гротла смрти – Никодим Дрча и тајна Боричевачке јаме

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

Један од заборављених српских јунака из времена опште хрватске хистерије и бесомучног сатирања свега српског током НД Хрватске је и Никодим Дрча.

На југу Лике, у општини Доњи Лапац недалеко од села Боричевац налази се сабласна Боричевачка jама коjа jе „углавном била непозната српском народу ових краjева“ а открили су је још 1920-тих година спелеолози са Загребачког свеучилишта. Како су злочини против Срба били организовани и планирани свједочи наредба хрватске владе, одмах по успостављању НДХ, да се од Боричевца до jаме изгради пут и споjи са бановинском цестом. Таj нови пут jе пролазио само на 50 метара од jаме и омогућавао jе лакши и бржи транспорт заточених Срба и њихову ефикасну ликвидациjу. „Пут jе био завршен и већ почетком jуна био у употреби.“

Прве жртве Боричевачке jаме били су сви чланови домаћинства Пере Пилиповића, усамљени и одвоjени од осталих српских домаћинстава доњелапачког среза.

Средином jула, на десет дана прије српског устанка на Тромеђи против хрватског усташког режима локални Хрвати из Боричевца страховито су мучили и сурвали у jаму на стотине лапачких Срба. О страхотама су причали преживјели: Никола Пиља – Баjа, Милан Паулић и Никола Дробац.

Свједочанство о Боричевачкоj jами налазимо у мемоарском дјелу обjављеном у националноj емиграциjи: „Пет дана послије подизања устанка српски устаници (четници) су заузели село Боричевац у суботу 2. августа, и Никола Пиља звани „Баjа“ jе одвео групу устаника до Боричевачке jаме коjа jе пружала jезив призор.

Из ње су куљали роjеви мува и задах од лешева у распадању. Шипражjе око jаме jе било сухо и поломљено, околно камење ишарано пушчаним мецима, а прилаз сав засут крвљу.

Крв jе била суха и глатка, што jе био доказ да су нека убиства вршена непосредно прије доласка српских устаника (четника). Око jаме jе било одсјечених дијелова људских тијела и глава са расутим мозговима. Неке главе су биле са повађеним очима и исјеченим ушима, носом и jезиком.

Унаколо jе било много разбацане поцјепане сељачке одјеће, капа и гумених опанака, као и дјечjих хаљина. Из jаме су допирали изнемогли људски гласови коjи су дозивали помоћ. Тада се добровољно jавио Никодим Дрча, па су га привезали за конопац и спустили у jаму.

Пошто је из jаме излазио тежак задах од лешева у распадању Дрча jе ставио на нос више слоjева крпа и кроз њих дисао. Чим jе спуштен неколико метара у jаму, Никодим jе сагледао страхоте догађаjа коjи су се одигравали око jаме одмах по постанку криминалне НДХ.

Пошто jе jама кривудава на понеким завоjним мјестима Никодим Дрча jе видио дијелове људских тијела као и колијевке дјеце коjа jош нису ни проходала а коjе су Хрвати узимали из кућа и заjедно са колијевкама и са маjкама им бацали у jаму.“ (Никола Плећаш Нитоња, Пожар над Краjином, Чикаго 1975).

Никодим Дрча jе био човјек велике вјере и човјекољубља коjи jе имао храбрости да се суочи са гротлом смрти и да заувијек савлада архетип страха и погибељи – Јаму.

Његов напор се крунисао спасавањем двоjице преживјелих, коjи су скапавали на дубини од 24 метра: „Из jаме извучена два човјека су се презивала Пилиповић, били су Срби из оближњег села Стењани.

Кад су дошли свијести и видјели своjе спасиоце, изjавили су да су, колико могу да оцјене, били у jами око девет дана и да их jе у jаму бацио лично Хрват Миро Матиjевић, гостионичар из вароши Кулен Вакуф преко Уне.“

Хрвати из Боричевца су побјегли за Кулен Вакуф, знаjући за напредовање српских устаника. Првог дана августа 1941. године починили су покољ над српским селом Калати.

По систему окружења села и упада наоружаних група затирање недужних цивила траjало jе сатима. По наређењу из Загреба масовна убиства српских комшиjа вршили су локални Хрвати из Боричевца и муслимани (хрватско цвијеће) из Кулен Вакуфа. Партизански вођа Гоjко Половина jе забиљежио сљедеће: „ Усташе су претресале сваки грм и кућу. Клале су и убиjале све од реда, чак и одоjчад у колијевци.

Да би се мање откривали наjвише су користили ножеве, баjонете и кундаке. Од куће до куће крвници су се такмичили коjи ће показати већа звјерства.“ (Гоjко Половина, Свједочење – Сјећања на догађаjе из прве године устанка у Лици, Београд 1988).

Биљежећи своjа сјећања Гоjко Половина покушава да докучи коријене ових трагичних догађаjа, па каже: „Хрватски злочини су били организовани из Главног усташког штаба у Загребу, а локални Хрвати су постепено систематски гурани, наговарани, па и присиљавани да приступе извршењу злочина.

Ти биједни Мате, Иве, Мире, Хусе, Хасе и Мемед, коjи су клали жене, дјецу, старце и садистички мучили везане људе, увучени су у злочине постепено, организовано, наређењима и притисцима одозго но свакако нема оправдања..

У селу Калати jе тада настрадало 159 Срба, углавном неjачи.

Српски устаници, предузевши напад и са личке и са босанске стране заузели су Кулен Вакуф 6. септембра 1941. године. Усташко-домобрански гарнизон се предао, дио зликоваца jе успио да се извуче у правцу Бихаћа. Они коjи су се огријешили о српску неjач платили су главом“.

Боричевачки Хрвати су послије рата одлуком „народних“ власти колективно премјештени у Славониjу, али какве ирониjе, опет на земљу Србинову, коjи jе и тамо био прогањан и клан.

По Никодиму Дрчи је носила име једна од доњелапачких улица а подизање споменика над Боричевачком јамом нажалост није заживјело.

Боричевачка јама је прогутала на стотине српских живота а између осталог и на десетине Дрча.

ФОТО: фејсбук