Како су Москва у Београд платили цијену стратешких илузија
Геополитички синдром центра и периферије
Пише: Данко БОРОЈЕВИЋ
У савременим војнополитичким анализама глобалних сукоба често се робује површним објашњењима која кривицу за геополитичке катастрофе пребацују искључиво на рачун спољних фактора и деловања непријатељских савеза. Међутим, трезвена историјска и доктринарна аутопсија кључних геополитичких ломова с краја 20. века – од распада Источног блока до крвавог распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије – открива дубок и деструктиван образац понашања унутар самих центара моћи. Москва и Београд су током деведесетих година прошлог века платили катастрофалну цену због истог синдрома: неспособности салонских елита да препознају сопствене црвене линије, олаког жртвовања стратешке периферије и наивног уверења да се повлачењем и компромисима може купити трајан мир.
Руски крах у Немачкој: Добровољно рушење безбедносног бедема
Корен данашње глобалне безбедносне кризе и ширења НАТО савеза на исток не лежи у снази западне алијансе, већ у кардиналној стратешкој грешци совјетског, а потом и руског војнополитичког врха током преговора у формату „2+4” о уједињењу Немачке. Под вођством Михаила Горбачова, Москва је донела одлуку о брзом, потпуном и једностраном повлачењу Западне групе снага (ЗГВ) са простора Источне Немачке, остављајући кључну геополитичку тачку Европе без икакве дугорочне војне контроле и правно обавезујућих гаранција.
Била је то добровољна демонтажа најмоћније истурене оперативне групације на свету – која је бројала стотине хиљада војника, хиљаде тенкова Т-80 и најмодерније ПВО системе – без икакве тактичке или економске компензације.
Са становишта реалполитике, Немачка је за западни свет историјска „светиња” и базична платформа за контролу континента. Још од епохе Ота фон Бизмарка, немачки милитаризам и економска моћ представљали су централну осовину европске стабилности или њених највећих сукоба. Добровољним предавањем те територије без испаљеног метка, Москва је срушила сопствени вековни безбедносни бедем. Уместо да задрже статус контролора у срцу Европе, руске елите су пале у илузију о „заједничком европском дому”. Пентагон је то искористио да преузме терет контроле Берлина, интегрише га у своје структуре и претвори у логистичку одскочну даску за потоње наступање ка руским границама.
Тек када је НАТО стигао пред сама врата Москве, руски државни врх је напустио доктрину „безгрешности” сопствених процена и схватио сурову чињеницу – за сопствену позицију и опстанак у свету држава се мора изборити сама, силом и на терену.
Београдски синдром: Трговина периферијом и салонски пацифизам
Скоро идентична матрица стратешког слома, али на регионалном нивоу, одиграла се на простору бивше Југославије. Политички и војни естаблишмент у Београду ушао је у процес распада државе са потпуним недостатком дугорочне визије и са дубоко усађеним менталитетом у ком је „увек неко други крив” за сопствене оперативне неуспехе.
Београд је од 1991. до 1995. године деловао под фаталном заблудом и промашеном војном доктрином „скраћивања одбрамбених линија”. Веровало се да ће се повлачењем ЈНА, а касније препуштањем спољних територија, успети да се „концентришу снаге” и одбрани уже, матично језгро државе. Историја ратовања јасно показује да је то илузија – ко год добровољно препусти иницијативу и спољни бедем, на крају бива нападнут у сопственој кући.
Прва фаза тог слома била је тиха предаја и политичко напуштање Републике Српске Крајине. Унутар салонских кругова, у јавности пежоративно названих „круг двојке”, владала је срамна теорија да ће се ампутацијом западних српских територија умилостивити западни центри моћи и осигурати опстанак преосталог дела државе. Међутим, реалполитика не трпи вакуум и слабост. Када је након пада Крајине покренута свеопшта офанзива са циљем потпуног слома и елиминације Републике Српске, Београд се изненада затресао.
Војни и политички врх у Бањој Луци је препознао опасност од потпуне капитулације и одбио да слепо извршава наређења и нереалне директиве из Београда. Упркос херметичким блокадама на Дрини које јој је увео сам Београд, Бања Лука је успела да одржи кохезију и оперативну способност Војске Републике Српске. Схвативши да периферија поседује далеко већу државотворну свест и рефлекс за самоодржањем од самог центра, Република Српска је преузела судбину у своје руке и одбранила опстанак.
Казна за београдску кратковидост, недостатак доктринарне дубине и константно бежање од одговорности стигла је непогрешиво 1999. године. Ваздушна агресија НАТО савеза била је директна последица геополитичке изолације и серије капитулација које је Београд сам потписао у годинама које су претходиле сукобу.
Закључак: Суверенитет се брани на граници, а не у салону
Историјске паралеле између понашања Москве и Београда крајем прошлог века нуде универзалну и брутално оштру лекцију из области националне безбедности. Државни суверенитет и геополитичка моћ се никада не бране у салонима главних градова, нити кроз дипломатско попуштање и реторичко навијање. Они се бране на крајњим периферијама, на истуреним положајима и стратешким тачкама које спречавају непријатеља да се приближи виталном центру државе.
Док је Москва, као историјска империја, кроз сурову школу на Кавказу и у Украјини на крају еволуирала, препознала сопствене заблуде и почела да узвраћа ударац ради заштите свог геополитичког простора, политичка елита у Београду ни до данас није извукла поуке из деведесетих година. Одбијање суочавања са сопственим грешкама и тражење криваца у другима остаје трајна кочница за развој озбиљне и утемељене националне стратегије. Закон геополитике је непроменљив – ко одбије да брани своју периферију, биће принуђен да капитулацију потписује у сопственом центру.
Војнополитичка осматрачница, 28. јула, 2026. године, Геополитика
ФОТО: фејсбук
