Не ради се то тако, Деки

Прије њега је исто тако, мимо стандарда клуба, понашао се Душан Бајевић

Пише: Српскопитање

У историји Црвене звезде памтиће се, као куризитет, два одласка тренера са клупе шампиона Европе. Нажалост, у негативној конотацији.

Први је био Душко Бајевић у марту 2007. Други, Дејан Станковић после дуела са Израелцима. Све остале смене, откази, прекиди сарадње имали су ниво својствен имиџу клуба какав има Црвена звезда.

Можда је споран био театралан одлазак „Грофа“ Божовића одмах након што му је Марко Николић преузео вођство на табели, то такође није имало везе са звездаштвом, али два изласка са стадиона се, ипак, битно разликују од осталих. Иако међусобно нису иста.

Између демонстративног одласка „Принца с Неретве“ у сред утакмице са једне и непотребне Декијеве „жуте минуте“ са друге стране је огромна разлика.

Бајевић је током утакмице са Војводином на „Маракани“ код резултата 0:3 послушао глас народа са трибина и громогласно „Душко одлази“ му је било довољно да устане и током меча напусти екипу. Ружно.

Тадашњи председник Црвене звезде Драган Стојковић, који је и сам побегао у иностранство без речи и није се вратио пуних 14 година, покушао је да ублажи ситуацију речима да би Бајевић био смењен и да није поднео оставку после меча. Тада је његов наследник Бошко Ђуровски наследио солидну предност и Звезда је, на крају, освојила „дуплу круну“.

Дејан Станковић, дете црвено-белих, можда и претерано третиран као легенда клуба, учинио исто на неприхватљив начин. Као фудбалер освојио је првенство и три Купа, није одиграо 100 утакмица за Црвену звезду, али је оставио дубок траг као млади капитен који је неуморно „орао“ ове наше фудбалске њиве и борио се за црвено-беле боје од дечачких дана до 18. рођендана када је прерано продат. Стилом игре, шампионским геном који му је усађен у чувеној Звездиној школи, био је са Перицом Огњеновићем предводник те генерације.

Касније се доказао у Лацију и Интеру и остварио једну од најзначајнијих каријера у конкуренцији многих великих фудбалера са ових простора.

Освојио је и Лигу шампиона, био је један од најважнијих играча у систему Жозеа Муриња током незаборавне две године које је Португалац провео на „Меаци“.

Међутим, од када се одлучио за тренера, за сада није урадио ништа епохално, нешто по чему ће се памтити његов тренерски потпис, његов напоран рад са играчима сваког дана и емоција коју дефинитвно носи у себи…

Било је неколико добрих наступа и победа са Црвеном звездом у лигашкој фази Лиге Европе. Слован, па Гент у гостима, па и тај Милан, Брага, Лудогорец… Али на свако од тих добрих издања из прве ере Дејана Станковића, када је имао одличан стручни штаб и када је имао кога да саслуша (и послуша што је јако важно), постојала је једна Омонија, један Шериф, једна Хаифа и од јуче Бер Шева.

Превише у поређењу са свим доминацијама у домаћем фудбалу.

Декијев највећи квалитет била је његова веза са Звездом, с адресом, с трибином, с оним играчем који је био, који је знао да запали стадион, иако никад није био највећа звезда.

Баш због те везаности, због тога што је био и остао важан многим клинцима, сада већ одраслим људима, морао је да остане достојанствен до краја.

Бити звездаш подразумева да останеш до краја, ма како лоше било, да први приђеш и честиташ бољем, да истрпиш звиждуке, па и псовке с тог Запада, који је попут оног наставника којег се нерадо сећаш – строг, али праведан.

Екипа ти је изгледала ужасно на терену.

Тачка.

Издржи, мајсторе.

Видело се и у изјавама пре утакмице да је под огромним притиском, као да ни сам није веровао у успех. Објашњавао је да је све то спорт, да ће се играти фудбал и после њега – што реално није ДНК светског шампиона, нити су то поруке које би требало да се шаљу с адресе Љутице Богдана 1а – а када је требало да буде тренер клуба који му значи више од свега…

…сломио се пред свима.

Прво пред својим играчима, што је најгоре од свега, а онда и пред свима нама који смо гледали.

Понашањем према судији и, у најмању руку, ружним гестикулацијама према публици показао је да као тренер другачије подноси изазове фудбалске игре него када је био играч и да, реално, није тај.

Јер, ниједан од тренера који га је тренирао, а говоримо о Жозеу Мурињу, Роберту Манћинију, Дину Зофу, Свен-Горану Ериксону, Рафаелу Бенитезу, Клаудију Ранијеру и пре свега највећем живом звездашу Владимиру Петровићу… не би рекао екипи у свлачионици, ма како лоше било, „ово је моје последње полувреме ако не победимо“.

Мања штета би била да уопште није разговарао са играчима.На крају је и отишао без речи, без поздрава.

Деки, не ради се то тако…

Извор: фејсбук страница Мој омиљени клуб ФК Црвена звезда

ФОТО: фејсбук