Опсједнутост „великосрпском“ кривицом у свим могућим порама хрватског друштва
Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ
Када Иво Микуличин у свом тексту оптужује „великосрпске политичаре“ да су Шибенику украли спортско залеђе, он не износи никакву спортску анализу, већ демонстрира класичан симптом дубоко оптерећеног и обољелог друштва.
У тој матрици Срби су вјечити дежурни виновници, а свака нормална људска и идентитетска реакција мора се ретроактивно паковати у конструкције о некаквим „великосрпским завјерама“.
Суштина коју свјесно изврћу:
Инат локалних Срба је служио као заштитни механизам! Навијање за Црвену Звезду и Партизан у Книну, Бенковцу, Обровцу или Кистањама није било плод никакве политичке директиве из Београда, већ просто аутентични народни инат далматинских Срба. У окружењу суптилне и отворене асимилације, избор клуба био је један од ријетких начина да српски народ у Далмацији сачува свој национални понос и поручи ко је и шта је. Избор спортског клуба није био посљедица никакве „политичке крађе“ нити директиве из Београда, већ личног идентитетског опредјељења и економско-спортске снаге тадашњих великана југословенског фудбала. Мали локални клубови попут Шибеника или Задра тада нису ни играли у Првој лиги СФРЈ, па је било потпуно природно да људи подржавају клубове из врха.
Пребацивање кривице на идеологију: Теза да су за спортски избор обичног народа у Далмацији криви „великосрпски политичари“ служи искључиво за ретроактивно проналажење политичке кривице тамо гдје је нема, како би се поништила чињеница да је српски народ у тим крајевима вјековима живио и имао свој аутентични културни и спортски идентитет.
Овакви текстови хрватске штампе више говоре о фрустрацији локалних аутора и њиховом покушају да се кроз спортску анализу прогура политичка агенда, него што имају било какво утемељење у историјској стварности Далмације у 20. вијеку.
Тврдити да је неко „украо“ навијаче Шибенику или Задру значи свјесно игнорисати чињеницу да су ти људи, Срби са подручја Задра и Шибеника, из околних српских села, навијали за своје националне симболе. Тражити политичку кривицу у чињеници да Срби нису хтјели да се одрекну свог идентитета ради локалних хрватских клубова представља врхунац лицемјерја.
Убацивање геополитичких фраза у причу о томе за кога су људи прије 40 година навијали на стадионима показује колико је тамошња јавност и даље опсједнута Србима. Када за сопствене спортске и друштвене неуспјехе кривицу тражите у комшијском идентитету, то више не говори о спортском залеђу – то говори о дијагнози друштва.
Нису политичари никоме “украли залеђе“ – народ је сам изабрао да навија за своје, упркос свим географским и политичким притисцима. Из ината. Онако како баш и јесте по нашки – српски.
Лијечите се.
ФОТО: фејсбук
