Нису само ваша дјеца убијана — свако убијено дијете има исту вриједност, српска такође!

Пише: Дане ИВАНОВИЋ

Постоји нешто дубоко неморално у томе да човек оплакује само жртве свог народа, а туђе прећуткује, умањује или чак оправдава. Дете нема националну кривицу. Дете не започиње рат, не доноси политичке одлуке и не може бити одговорно за оно што су учинили одрасли. Зато су српско, бошњачко и хрватско убијено дете пре свега — убијено дете.

Злочини које су починили поједини Срби не смеју се порицати нити оправдавати.

 Починиоци треба да одговарају. Али потпуно исти морални принцип мора да важи када су жртве Срби. Не може једно дете бити симбол злочина, а друго готово невидљиво само зато што се звало Александар, Драгана или Данка.

Ево само неколико примера које није измислила никаква „српска пропаганда“.

Јошаница код Фоче, 19. децембар 1992.

 Тужилаштво БиХ је 2023. подигло оптужницу против 13 бивших команданата и припадника Армије РБиХ због злочина над српским становништвом. Према самом Тужилаштву БиХ, убијено је 56 српских цивила, међу којима су биле жене, старци и деца; најмлађа жртва била је девојчица од само две године.

 Тужилаштво наводи и да су неке жртве мучене и убијене на изузетно свиреп начин.

Скелани код Сребренице, 16. јануар 1993. У нападу снага из сребреничке енклаве страдали су српски цивили који су бежали према мосту на Дрини. Међу њима су била браћа Александар и Радисав Димитријевић. Александар је имао око пет година и убијен је приликом бекства; његов старији брат је тешко рањен и касније је подлегао повредама. Амерички Стејт департмент је у извештају за 1993. такође забележио да су владине снаге убиле српске цивиле у Скеланима.

Челебићи код Коњица, 1992. Овде више нема питања да ли се злочин догодио — постоје пресуде Хашког трибунала. Српски заточеници били су убијани, мучени, сексуално злостављани, премлаћивани и подвргавани суровом и нечовечном поступању. За злочине су осуђени Здравко Муцић, Хазим Делић и Есад Ланџо.

И то нису једини случајеви.

Зато је опасно када се данас, више од три деценије после рата, кривица појединаца претвара у наследну кривицу читавог народа. Срби нису „геноцидан народ“. Ниједан народ није геноцидан народ. Судови утврђују кривицу конкретних људи и организација за конкретна кривична дела; кривица се не наслеђује рођењем.

Исто тако, утврђени злочини над Србима не поништавају злочине над Бошњацима или Хрватима. Ни Сребреница не престаје да буде злочин и правно утврђен геноцид зато што су претходно у Подрињу убијани Срби. Али ни српско дете убијено у Јошаници или Скеланима не постаје мање вредна жртва зато што је било српско.

Најопасније што данас можемо оставити својој деци није истина о злочинима, него селективно сећање и наследна мржња. Ако сваку нову генерацију Бошњака учимо да у Србину види злочинца, а сваку нову генерацију Срба да у Бошњаку или Хрвату види непријатеља, онда не градимо културу сећања — него припремамо терен да нека будућа деца поново ратују због злочина које нису починила.

Поменимо сваку жртву. Осудимо сваки злочин. Казнимо сваког доказаног починиоца. Али престанимо да кривицу злочинаца стављамо на читаве народе и на децу која тада нису била ни рођена.

Извори: Тужилаштво БиХ — предмет Јошаница; Међународни кривични трибунал за бившу Југославију — предмет Челебићи; Извештај Стејт департмента САД о људским правима у БиХ за 1993; документована сведочења о страдању у Скеланима.

Хашки трибунал никада није стекао пуно поверење великог дела српске јавности. Многи Срби његов рад доживљавају као селективан и политички обојен, посебно због ослобађајућих пресуда појединим бошњачким, хрватским и косовскоалбанским командантима, док су српске жртве и злочини над њима, по њиховом уверењу, добили далеко мање правосудне пажње.

То је став који постоји у српској јавности и не може се једноставно избрисати тврдњом да је свака пресуда Трибунала изван сваке критике.

Ратко Младић јесте правоснажно осуђен, између осталог, за геноцид у Сребреници. О раду Хашког трибунала, доказима, броју и статусу појединих жртава и ширем контексту рата у Подрињу може се расправљати, као што се не смеју прећуткивати ни претходни злочини над српским цивилима. Али злочин над једнима никада не може бити оправдање за злочин над другима.

Оно што Срби никада неће прихватити јесте претварање кривице појединаца у кривицу читавог српског народа. Огромна већина Срба није учествовала у тим злочинима, многи нису ни знали шта се на терену дешава, а Сребреница је у Босни и Херцеговини, не у Србији.

Ако прихватимо колективну и наследну кривицу, онда бисмо истом логиком данашње Немце и Аустријанце морали прогласити кривим за нацизам, Хрвате за злочине усташког режима НДХ, а Украјинце за злочине оних који су сарађивали са нацистима. То би било бесмислено и неправедно.

Злочин има починиоца и жртву. Народ нема наследну кривицу, а дете рођено данас не може бити криво за оно што је неко други починио пре тридесет или осамдесет година.

Зато ће, управо због осећаја неправде, селективног односа према жртвама и покушаја да се кривица појединаца пренесе на читав српски народ, Младић за део Срба вероватно остати упамћен као херој. Ко је и колико допринео стварању таквог односа, о томе се може расправљати. Али док се једне жртве истичу, а друге прећуткују, тешко је очекивати да ће се такав однос према Младићу променити.

ФОТО: фејсбук