Аутономна покрајина Западна Босна

Пише: Српскопитање

Крајем августа 1992. године, у зони одговорности 80. бригаде ПЈМ РСК под командом пуковника Миле Новаковића, је дошло до сукоба снага ПЈМ РСК са „Ханџар дивизијом“. Овај сукоб није угрозио касније добре односе РСК и АП Западна Босна јер је Фикрет Абдић од почетка југословенске кризе био политичар који је настојао да пронађе политичко рјешење кризе, избјегне сукобе и омогући нормалан живот и рад људи. Пуковник Новаковић је недуго након ових борби и због свог великог доприноса у операцији „Коридор“ добио чин генерала и 16. октобра 1992. године је постао први командант СВК.

Процеси на подручју РСК и РХ као и процеси на подручју РС и данашње Федерације БиХ су повезани. У јулу 1993. године је било могуће постићи политичко рјешење за РСК, а сличан модел рјешавања кризе је крајем јула 1993. године планиран и за БиХ које би довело до стварања АП Западна Босна. Данашња криза на истоку Европе показује да такво рјешење није одговарало западним центрима моћи којима је одговарало ширење НАТО пакта на исток Европе у циљу остваривања планова ових западних центара моћи. Европским земљама умјесто нових сукоба и рата у Европи одговарају мир и сарадња.

***

Први вишестраначки избори у СР Хрватској одржани у априлу и мају 1990. године су довели до политичке кризе која се могла ријешити преко политичког рјешења кризе које би омогућило заштиту истинских интереса и Срба и Хрвата као два конститутивна народа СФРЈ и СР Хрватске. Овакво рјшење кризе је представљено у Декларацији о суверености и аутономији српског народа од 25. јула 1990. године и у документу „Примједбе на Нацрт Усатва РХ“ од 11. децембра 1990. године. Републичке власти у Загребу нису прихватиле овај модел рјешавања кризе па је 21. децембра основана Српска аутономна област (САО) Крајина, а РХ је 22. децембра усвојила „Божићни устав“ којим је српском народу одузет статус конститувиног народа који је признат и Уставом СФРЈ и Уставом СР Хрватске. Републичке власти у Загребу су се спремале за војно рјешење кризе преко оснивања Хрватске народне гарде која је касније, у оквиру МУП -а РХ, постала Збор народне гарде и стварањем нове структуре посебних једница МУП -а РХ. Поред ових припрема за почетак сукоба на подручју СР Хрватске у Загребу су прављени и планови за Цазинску крајину.

Генерал Миле Новаковић је у раду „Овако је било“ написао да је Фикрет Абдић 1990. године био неприкосновени вођа у Цазинској крајини и да је Мартин Шпегељ крајем 1990. године предложио Абдићу да Цазинска крајина буде у систему одбране РХ и да је Абдићу понудио оружје, али је Абдић то одбио јер је вјеровао да ће све моћи ријешити са Београдом на миран начин. Зато је РХ договорила сарадању са групом Хрвата и Муслимана у Бихаћу и наоружала је хрватско становништво и дио муслиманског становништва 1991. године.

На вишестраначким изборима одржаним 18. новембра 1991. године у СР БиХ Фикрет Абдић је као члан Странке демократске акције (СДА) на изборима у БиХ добио више гласова од Алије Изетбеговића и требао је добити функцију предсједника Предсједништва БиХ. Да се то десило историја је могла бити другачија, а БиХ је могла остати у Југославији и не би било рата, али је преовладала ратнохушкачка политика Алије Изетбеговића који је неочекивано добио функцију која је по резултатима избора требала припасти Абдићу.

Након што су Парламент Словеније и Сабор РХ 25. јуна 1991. године прогласили независност почели су сукоби на подручју Словеније који су трајали од 27. јуна до 07. јула када је потписана Брионска декларација и договорено тромјесечно замрзавање независности Словеније и РХ. Умјесто да се овај период искористи за проналажење политичког рјешења кризе републичке власти у Загребу су планирале да сломе српски отпор у САО Крајини у вријеме борби на подучју Топуског које су почеле након што је 03. јула снаге ПЈП МУП -а РХ дошле у Топуско. Борбе на подручју Топуског су трајале трајале су од 03. јула до 15. септембра 1991. године, а касније су почели сукоби и у другим крајевима па су због тога основане још двије српске аутономне области које су са САО Крајином постале дио РСК.

Борбе на подручју РСК и РХ РХ су након више покушаја прекида сукоба завршене потписивањем Сарајевског примирја 02. јануара 1992. године. Након тога је избила криза у БиХ која је могла бити ријешена без рата Лисабонским споразумом, али је Алија Изетбеговић је крајем марта повлачењем свог потписа са Лисабонског споразума изазвао рат у БиХ. У периоду од 11. јуна до 17. јула Специјална бригада ПЈМ РСК је са снагама ВРС и МУП -а РС остварила успјех у операцији „Коридор“ чиме је пропао план РХ да економским средствима изазове пад РСК и западног дијела РС. У том периоду је основан и аеродом „Ћоралићи“ у Цазинској крајини који је постао важан за логистику 5. корпуса.

Генерал Новаковић је у раду „Овако је било“ написао да су 1992. године основани 5. корпус Армије БиХ и ХВО у Цазинској крајини, а Фикрет Абдић је, да би добио оружје од РХ за своје присталице, у августу и септембру 1992. године у сарадњи са властима РХ на некадашњој војној фарми код Зденчине и у напуштеној болници за плућне болести (Плешевица) сјеверно од Јастребарског, почео формирати „Ханџар дивизију“ која је у септембру 1992. године кренула правцем Врело Мрежнице – Раковица – Дрежник – Ваганац и сукобила се са ПЈМ РСК и претрпјела губитке. Те снаге су касније постале основа Народне одбране АП ЗБ и заједно са СВК и ВРС су ратовале против снага 5. корпуса.

Михајло Кнежевић је у књизи „Рат у Хрватској из пера обавештајца“ написао да су у састав дивизије ушли муслимани који су прислно мобилисани, организовани и опремљени на подручју РХ. Припаднике ове дивизије су обучавали војни и полицијски инструктори РХ,  ХВ је осигурала логистичку подршку овој дивизији која је организована за борбу са српским снагама на подручју зона под заштитом УН, тј. на подручју РСК. Абдић је 1993. године основао нову политичку организацију (Народна демократска заједница) и Аутономну покрајину Западна Босна јер је покушао пронаћи политичко рјешење кризе. Такво рјешење и мир би омогућили да „Агрокомерц“ преко очуваних капацитета и даље буде носилац друштвено – економског развоја и напретка Цазинске крајине.

***

Преговори РСК и РХ су у јулу 1993. године омогућавали проналажење политичког рјешења кризе које би утицало не само на РСК и РХ него и на шире подручје. Представници међународне заједнице су делегацијма РСК и РХ представили нови модел рјешења кризе на основу којег је организациона структура Мировне конференције добила нову радну групу за зону под заштитом УН, тј. за РСК чиме су преговори РСК и РХ подигнути на исти ниво као и преговори три народа у БиХ у оквиру радне групе за БиХ па је РСК изборила равноправан статус на преговорима. Истовремено су представници међународне заједнице представили план рјешења кризе којим је РСК добила политички статус сличан РС у дејтонској БиХ, а у духу Венсовог плана РСК би остала демилитаризована зона у којој би улогу безбједносних снага имале само безбједносне снаге РСК. На овај начин стратешки важно подручје РСК не би било под контролом НАТО пакта и снага које су изазвале сукобе у СФРЈ. Овај модел рјешења кризе није остварен због „тајне дипломатије“, а наставак преговора РСК и РХ је кориштен за припреме САД и РХ за напад на РСК и због тога РХ 03. августа 1995. године није прихватила наставак преговора него је нападала РСК.

Сличан модел рјешења кризе је преко Овен – Столтенберговог плана планиран за БиХ. Фикрет Абдић је у књизи „Фикрет Абдић Бабо од идола до ратног злочинца и натраг“ написао да је према одредбама Овен – Столтенберговот плана било предвиђено постојање провинција па је на тој основи почело размишљање о стварању формално – правних основа за такво уређење БиХ. Он је био склон да се због у народу позитивног сјећања на Бихаћку републику из II свјетског рата прогласи Бихаћка република, али је након разговора са сарадницима закључио да је боље прогласити АП да не би било оптужби за сепаратизам.

Након дугих преговора 30. јула 1993. године представници три народа у Женеви су прихватили Овен – Столтенбергов споразум. Прихватање споразума су јавно потврдили и Фикрет Абдић и Алија Изетбеговић, али је Алија Изетбеговић дан касније повукао свој потпис са споразума.  Савез република БиХ би по овом плану чиниле три конститутивне републике. Савезна држава би била члан УН и имала би савезну скупштину и савезну владу. Посебно је значајно, са тачке гледишта западних центара моћи који су изавали сукобе у СФРЈ, што по овом мировном плану ни савезна држава ни републике чланице не би имали војску, тј. цијело подручје БиХ би било демилитаризовано. То није одговарало интересима западних центара моћи и НАТО пакта па је Алија Изетбеговић, као и у случају Лисабонског споразума 1992. године, повукао потпис са споразума и то је довело до наставак рата у БиХ.

У тим условима Фикрет Абдић је одлучио да поступи другачије него 1992. године јер је Алија Изетбеговић, претварајући се да води политику у интересу муслиманског становништва, стварао услове за рјешење кризе које је одговарало западним центрима моћи, а истовремено је у економском погледу спремана неповољна економска реформа.

Аутономна покрајина Западна Босна (АП ЗБ) је проглашена 26. 09. 1993. године у Великој Кладуши. Снаге Народне одбране АП Западна Босна су поражене у сукобу са снагама 5. корпуса оданог Алији Изетбеговићу и око 20.000 избјеглица из АП Западна Босна је дошло на подручје РСК. Западне земље су забраниле избјеглицама из АП Западна Босна да иду даље преко РХ и дошло је до споразума Абдић – Караџић – Милошевић након чега је почела операција „Паук“. Генерал Новаковић је написао да је циљ ове операције било стављање Цазинске крајине под политичку контролу Фикрета Абдића и под војну контролу Народне одбране Западне Босне, а Фикрет Абдић је требао  да уђе у Бихаћ као ослободилац. То би било значајно и за РСК и за РС јер би три корпуса СВК и два корпуса ВРС  могла да окрену своје снаге на друге фронтове јер би 5. корпус у тим условима био поражен, а напад РХ на РСК не би био могућ. Генерал Новаковић је написао да се то није десило јер се ВРС неочекивано повукла из предграђа Бихаћа (Добро поље), а када су са сјевера почеле напредовати снаге Народне одбране АП Западна Босна и када су дошле близу аеродрома „Ћоралићи“ (чије би заузимање онемогућило логистику 5. корпуса Армије БиХ и довело би до његовог пораза) дошло је до напада САД и РХ на РСК 04. августа 1995. године.

Фикрет Абдић је заслужан за велике друштвено – економске резултате „Агрокомерца“. Ово предузеће је омогућило друштвено – економски преображај Цазинске крајине. Становништво је пословни систем „Агрокомерца“ са правом осјетило као своје предузеће, а Фикрет Абдић је од народа Цазинске крајине оправдано добио надимак Бабо. У оквиру реформи 1990. године „Агрокомерц“ је постао дионичарско друштво, а већину акција су имали радници „Агрокомерца“. До 1993. године радници су имали 75% акција и да је остварен Овен – Столтенбергово план то би било повољно за овај дио БиХ и за цијело подручје данашње Федерације БиХ јер је Фикрет Абдић планирао економске реформе које би умјесто примјене мјера „Вашингнотског консензуса“ (које је и РХ почела да примјењује у октобру 1993. године спремајући се за напад на РСК) омогућиле очување великих привредних субјеката као што су „Агрокомерц“ и „Енергоинвест“ и развој малих и средњих предузећа. Економска независност је важна за политичку слободу државе, а економска независност државе заснована на заштити права свих људи у држави. Побједа Народне одбране АП ЗБ над 5. корпусом би омогућила Абдићу да спроведе овакве реформе.

Спровођење плана из јула 1993. године који је повољан за РСК нису подржали западни центри моћи који су два пута утицали на Алију Изетбегвића да повуче потпис са мировних планова за БиХ. Ти исти центри моћи су одговорни за ширење НАТО пакта на исток. Свим државама у Европи уместо сукоба и остварења планова ових западних центара моћи одговарају сарадња и стварања Европе као заједнице суверених држава од Рејкјавика до Владивостока, а државама насталим на подручју РСК одговарају и ближе везе са Русијом и улазак у састав Евроазијске уније.

Извор: Кордунашка читанка

ФОТО. фејсбук