Ко је и зашто заиста одржавао Бихаћки џеп?
Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ
У посљедње вријеме све су чешћи покушаји да се низ историјских и војних процеса из деведесетих година сведе на баналну тезу о „српском профитерству” као главном узрочнику свих каснијих српских пораза. По тој површној матрици, Бихаћки џеп је опстао искључиво зато што су Срби „препродавали храну и оружје”, чиме се суптилно подтура љага и колективна одговорност читавом народу и његовој борби.
Међутим, када се ствари посматрају кроз егзактне војне и документарне чињенице, слика је потпуно другачија.
1. Загреб као главни ослонац 5. корпуса!
Суштински артеријски крвоток за 5. корпус Армије БиХ није био никакав локални шверц на линији разграничења, већ директно организовани ваздушни мост Загреб (Лучко) – Бихаћ (Ћоралићи).
Хрватска држава је од 1992. до 1995. године извела преко 100 високоризичних и савремено опремљених прелета изнад територије РСК, испоручивши више од 450 тона војног материјала, наоружања, муниције, новца и војног кадра. Загреб је то радио из сопственог виталног интереса: падом Бихаћа, РСК и РС би се физички спојиле у једну компактну и несавладиву цјелину, што би у потпуности онемогућило касније хрватске операције.
2. Немоћ ПВО-а у специфичним условима.
Често се поставља питање зашто ПВО Републике Српске Крајине није то у потпуности спријечио. Одговор лежи у војној техници и тактици: ноћни летови на висинама испод 50 метара, коришћење рељефа (тзв. „жива ограда”) и платнених авиона са малим радарским одразом чинили су пресретање изразито тешким за тадашње радарске системе. Оног момента када су систем Куб и ПВО јединице успјеле да идентификују мету, летјелице су оборене – укључујући и познати случај из маја 1995. године када је оборен хеликоптер са тадашњим министром спољних послова БиХ, Ирфаном Љубијанкићем. Српска војска то није „пустила”, већ се борила против изузетно прилагођене војне тактике.
3. Локални шверц vs. Државна стратегија.
Не треба затварати очи пред чињеницом да је на појединим линијама фронта постојао ратни профитеризам. Поједини команданти и појединци јесу трговали саборцима и непријатељима и то је црна мрља која се не може негирати. Међутим, изједначавати појединачни или локални криминал са геостратешким опстанком једне читаве армије је ван сваке памети. Трговина нафтом и храном могла је појединцима донијети новац, али војну превагу и масовно наоружање за наставак рата 5. корпусу није давао шверцер са бензинском пумпом, већ државни систем у Загребу и заједнички оперативни планови са НАТО партнерима.
Пребацивање српске погибије и страдања на „нашу сопствену кривицу” представља најобичнији психолошки наратив који за циљ има амнестирање свих осталих фактора и релативизацију агресивних војних стратегија наших противника. Срби су се у бихаћком региону суочили са озбиљно организованим и логистички подржаним противником иза кога су стајале много веће војне и државне структуре него што то дежурни аналитичари данас желе да признају.
Вријеме је да ствари назовемо правим именом: профитеризма је било, али Бихаћ није опстао због српског шверца, већ због стратегије Загреба и западних савезника.
ФОТО: фејсбук
