Козара између “лијевих” и “десних” скретања – идеолошки сукоби, народ у унакрсној ватри и кројење историје (фото)
Кад прошлост проговори – Козара 84 године касније, 1942–2026. (6)
Пише: Зоран М. КОС, новинар и публициста
Приређивач Зборника радова „Кад прошлост проговори – Козара 1942–2022“
Заједнички мото фељтона:
„Када смо преживели рат, и слободу ћемо, зар не?!”
— Тоне Светина, „Вучићи Козаре“
Демитологизација козарске трагедије
Како је Козара после велике офанзиве у лето 1942. године постала пепео, згариште и простор трајно измењене демографије Поткозарја?
Да бисмо дали частан и научно утемељен одговор на ово питање, морамо загребати испод деценијама брижљиво полираних партијских митова.
Док је недужни српски народ Кнежпоља и Поткозарја масовно одвођен сточним вагонима ка Јасеновцу, Старој Градишки и другим логорима, на самом терену одвијала се још једна, мање позната, али трагична драма, драма идеолошких сукоба унутар партизанског покрета, касније позната под партијским називом „лева скретања“.
И ту је српски сељак, који је већ платио страшну цену усташког терора, поново могао постати сумњив. Овога пута не зато што је био Србин. Него зато што није био довољно револуционаран. Или зато што је имао другачије политичко мишљење. Или зато што није прихватао да му нова идеологија одређује и шта ће мислити, и коме ће веровати, и како ће памтити.
Ова аутентична историјска фотографија из лето 1942. године приказује депортацију цивилног српског становништва са Козаре и Поткозарја у концентрационе логоре Независне Државе Хрватске (НДХ), првенствено у комплекс логора Јасеновац и Стару Градишку
Фотографија се чува у архивским збиркама под званичном ознаком 745:JSV 55/05 FR у Јавној установи Спомен-подручје Јасеновац.
Козара није страдала само 1942. године
Када говоримо о Козари, најчешће говоримо о 1942. години. О офанзиви. О збеговима. О колонама народа. О логорима. О деци. О Јасеновцу. И нестанку, уништељу , покољу, прекрштавању, нестајању…
Али, Козара није престала да страда оног тренутка када су утихнуле пушке. За преживеле је стигло ново време. Време нове власти. Нове идеологије. Нових подела. И новог тумачења прошлости.
Многи који су преживели рат доживели су и један други облик губитка: право да сами говоре о ономе што су преживели постепено је уступано службеној, идеолошки прихватљивој верзији историје. Тако је Козара постала симбол. А када један стварни народни бол постане политички симбол, увек постоји опасност да човек нестане из њега.
Да остане само број. Само жртва. Само херој. Само партизан. Само непријатељ. А иза сваке од тих речи стајао је конкретан човек. Са именом. Породицом. Кућом. И гробом.
Босанска Дубица – биолошки слом једног краја
У тој великој слици страдања посебно место има Босанска Дубица. Њено страдање није било само политичко или војно. Било је биолошко.
Читав један простор доживео је губитак становништва таквих размера да су последице остале видљиве деценијама. Села су остајала без људи. Породице без мушких глава. Деца без родитеља. Куће без домаћина.
А онда је после рата дошло време новог демографског уређивања простора. Ту треба бити пажљив са бројевима и границама, јер су се административне јединице мењале, а статистички подаци нису увек непосредно упоредиви. Али чињеница огромног демографског губитка овог краја остаје једна од кључних последица козарске трагедије.
И онда долази питање које се не може заобићи: ко је после рата насељавао простор који је изгубио толики број својих људи?
Досељавање није било само питање кућа и земље. У новом политичком системе, кретање становништва могло је имати и шири политички и идеолошки контекст. Људи су долазили из различитих крајева. Са различитим ратним искуствима. Са различитим породичним историјама. И са различитим односом према комунистичкој револуцији.
Међу њима су били и људи из крајева у којима је током рата постојао снажан равногорски утицај и деловале формације Југословенске војске у отаџбини. Нова држава је имала свој однос према таквим срединама. Није се радило само о пресељењу људи. Радило се и о њиховом уклапању у нови систем. О преваспитавању. О брисању старих политичких образаца. О стварању новог човека. И ту се јавља један од парадокса послератне Козаре.
Читава села кнежпољског краја након рата су остала без мушких глава, без домаћина и без наследника, чиме је трајно измењена демографија овог дела Поткозарја. (Фото: Из Зборника „Кад прошлост проговори“)
Парадокс „десних скретања” и прећуткивање завичаја
Неки од људи који су долазили из средина са снажним српским националним и равногорским наслеђем временом су, под утицајем новог система, постајали његови веома ревносни заговорници. Некада чак и ревноснији од староседелаца.
Зашто?
Можда зато што је требало доказати да је прошлост остала иза њих.
Можда зато што је нови идентитет требало непрестано потврђивати.
Можда зато што је човек који је једном био означен као политички сумњив имао већу потребу да докаже своју лојалност систему.
Ту настаје парадокс који сам назвао – под наводницима – “десним скретањем”. Не као историјски термин. Не као партијску категорију. Него као моју ауторску синтагму за један необичан послератни феномен: човек побегне од сопствене прошлости тако што постане већи чувар нове идеологије од оних који су је у његовој новој средини већ одавно прихватили. Тако деца и унуци равногораца постадоше ревноснији у одбрани комунистичког наратива и мита више од саме деце и унучади комунизма.
Рањеничка чесма пре девастације и извођења радова: Материјални сведок послератног доказивања лојалности. Овај објекат су уређивали управо они момци који су у поменутом парадоксу „скренули у десно”, покушавајући да кроз ревностан друштвени рад и градитељство у новом систему заувек потисну и преваспитају сопствено равногорско породично порекло. (Фото: Из албума аутора)
Детаљ са Рањеничке чесме забележен 2023. године: Спомен-плоча која својим епитафом и идеолошким симболима сведочи о времену када је званична верзија историје постала једина дозвољена, док су лична сећања градитеља и локалног становништва потиснута на маргину. (Фото: Из албума аутора)
И онда се у Београду игра козарачко преплетено коло. Пева се Козара. Поноси се Поткозарјем.
А о Јаворанима и Јошавци ,родној груди, ћути се. О људима који су из тих крајева носили своју ратну историју — ћути се. О Тешановићу, Дреновићу, Радићу и другим вођама и трагичним личностима тог времена, не говори се, или се говори само онако како је идеолошки прихватљиво. Тако завичај постаје нешто што треба сакрити. А нови идеолошки идентитет постаје нешто што треба непрестано доказивати.
Шири просторни приказ Рањеничке чесме данас: Нова инфраструктура, прилазне стазе и степенице у потпуности су изменили некадашњи изворни изглед овог дела козарске шуме. Овакав спољашњи преображај сведочи о савременој тежњи за монументализацијом, која неминовно брише пређашње слојеве локалне и градитељске историје. (Фото: Из албума аутора)
ИЗ ОБРАЋАЊА ВИСОКОПРЕОСВЕЋЕНОМ МИТРОПОЛИТУ ЈЕФРЕМУ О ВАСКРСУ ОВЕ ГОДИНЕ
Апел за одбрану истине
„Ваше Високопреосвештенство, моје обраћање Вама није покушај да Цркви држим историјску лекцију, већ искрена тежња да као друштво поставимо суштинско питање: можемо ли, док враћамо достојанство невиним српским жртвама, истовремено чувати и достојанство историјске истине? Сведоци смо времена у којем се под плаштом обновљене културе сећања некритички преузимају стари идеолошки обрасци и повезују неспојиви симболи. Српска православна црква, која вековима чува памћење својих мученика, мора имати право и дужност да јасно пита ко су били ти људи, како су живели и како су заиста страдали, изнад свих пролазних партијских кројења прошлости.”
Конкретна питања за Широку луку(локалитет Шошин јарак) и „Просвјету”
„Управо због одбране тог принципа, отвио сам питање деловања дубичке ’Просвјете’, спомен-обележја у Кнежици и нашег јавног односа према имену Јосипа Мажара Шоше. Не ради се овде о личном сукобу са једним именом, већ о одбрани истине на Козари. Ако допустимо да се уз светињу српских жртава без архивског и научног утемељења уграђује митологизована слика оних чија је историјска улога оптерећена озбиљним и тешким питањима, ми не исправљамо прошлост — ми само правимо нову идеолошку странпутицу. Историја Поткозарја не припада ни једној политичкој формули, она припада искључиво чињеницама.”
Иза партијских еуфемизама стајали су живи људи
Послератна историографија имала је свој језик. Једна од формула била су и „лева скретања“. А иза те синтагме нису стајале само партијске резолуције. Стајали су људи. Породице. Стрељани. Нестали. Сумњичени. И они који су проглашавани непријатељима.
Када данас користимо тај термин, не смемо заборавити да је то био језик система. За породицу чији је домаћин нестао, то није било никакво „скретање“. То је била смрт. За његову децу није била идеолошка категорија. Била је празна столица за столом. За жену која је остала сама, није био политички процес. Била је кућа без човека.
Зато данас морамо бити спремни да партијске еуфемизме преведемо на језик стварности.
„Шошин јарак“ као парадигма јавних а у јавности тајних ликвидација
Али истовремено морамо разликовати оно што је документовано од онога што је остало у породичном и локалном памћењу. Јер ако желимо истину, не смемо правити нову идеолошку легенду.
У том контексту посебно место заузима име Јосипа Мажара Шоше, заменика команданта Другог крајишког, односно козарског партизанског одреда, којим је командовао др Младен Стојановић, а после његове смрти носио његово име. О Шоши се може и мора говорити као о историјској личности унутар конкретног војног и политичког контекста. Али управо зато не треба ни митологизовати, ни прећуткивати.
На Козари постоје места која су у локалном памћењу остала везана за тајне егзекуције и ликвидације, о којима се није смело говорити и коментарисати.. Једно од њих познато је као „Шошин јарак“
Јосип Мажар Шоша: У званичној послератној историографији слављен као народни херој, док је у народном памћењу Козаре и Поткозарја остао упамћен по тајним ликвидацијама и костима невиних жртава расутих по козарским јаругама, а највише у јарку који и данас носи његово име. (Фото: Википедија)
Да ли је и у којој мери то било место организованих ликвидација, ко су биле жртве, ко извршиоци и ко је издавао наређења, то није питање за партијску паролу. То је питање за архив. За сведочење. За археологију. За историографију.
И управо зато „Шошин јарак“ за мене није само географско место. Он је парадигма. Симбол свих оних места на којима је човек могао нестати зато што је био означен као непријатељ. А многи нису страдали само у јарцима. Страдали су на кућним праговима. На путевима. У својим селима. И зато се историја Козаре не може свести на једну јаму, један јарак или једно име.
„Шошин јарак”: Аутентичан изглед козарског локалитета који у народном сећању симболизује неистражена стратишта унутрашњих сукоба. Левом и десном страном поред овог јарка пролазио је пут који је у ратним годинама водио директно у команду партизанског одреда. (Фото: Из албума аутора)
Аутентични природни амбијент око „Шошиног јарка” забележен пре девастације терена. Овај нетакнути простор деценијама је чувао породична и локална сећања на трагичне унутрашње сукобе и ликвидације. (Фото: Из албума аутора)
На путу ка научној истини: Група историчара и истраживача на локацији „Шошиног јарка” у лето 2025. године, као одговор на аутору блиску тезу да тајна стратишта нису питање за политичке пароле, већ за струку, архиве и теренску археологију. (Фото: Из албума аутора)
Куда води идеолошка странпутица у меморијализацији
Ту долазимо до једног од најосјетљивијих питања нашег времена. Шта се дешава када покушавамо да обновимо културу сећања, а при томе некритички преузмемо и делове старог идеолошког наслеђа?
Може ли се под плаштом сећања на српске жртве поново догодити оно што смо већ једном гледали? Може ли се спајати неспојиво? Може ли се уз стратиште српских жртава истовремено некритички уграђивати митологизована слика људи чија је историјска улога оптерећена озбиљним питањима?
Управо због тога сам у свом есеју и обраћању Његовом Високопреосвештенству Митрополиту бањалучком господину Јефрему отворио и питање дубичке „Просвјете“, спомен-обележја у Широкој Луци и односа према имену Јосипа Мажара Шоше.
Није суштина у једном имену. Суштина је у принципу. Може ли се историјска истина прилагођавати тренутној потребу меморијализације? Ако може, онда више немамо културу сећања. Имамо ново кројење прошлости.
Поглед на некадашње стратиште данас: Насилно уклапање нових симбола у недоречени историјски контекст. Постављање крста на оваквој локацији отвара питање које аутор наводи у есеју – да ли се истинско достојанство жртвама враћа брижљивим утврђивањем чињеница или површном меморијализацијом која ризикује да постане ново кројење прошлости. (Фото: Из албума аутора)
Када говоримо о српским жртвама Козаре, не треба нам нова идеолошка прича. Не треба нам ни стара. Мртви не траже нашу идеологију. Они траже истину. Ко су били? Где су живели? Како су страдали? Ко их је одвео? Ко их је убио? Где су сахрањени? Ко је преживео? И ко је после рата имао право да о њима говори? То су питања која морамо постављати. Без обзира на то да ли ће одговори бити пријатни. Јер ако једну историјску неистину заменимо другом, нисмо исправили прошлост. Само смо променили страну.Као део досељеног станобвништва у Дубицу.
Зато и моје обраћање Митрополиту Јефрему није било покушај да Цркви држим историјску лекцију. Било је покушај да се постави питање: можемо ли, док враћамо достојанство жртвама, истовремено чувати и достојанство историјске истине? Јер Црква која чува памћење мученика мора имати право да пита ко су били ти људи, како су живели и како су страдали. Само тако споменик постаје сведочанство. У супротном, може постати само још једна страница политичког прекрајања прошлости.
ИЗ СТРУЧНОГ МИШЉЕЊА И ДОПИСА СРПСКИХ ИСТОРИЧАРА
Научна дужност и превазилажење подела кроз Српску
„На основу теренског увида, обављеног дана 28. 7. 2025. године, дужност је науке да се бави страдањем припадника нашег народа од стране следбеника револуционарне идеологије Комунистичке партије током ратних и поратних дешавања. Потпуно смо свесни да је реч о изузетно осетљивом питању и проблемима који се стављају пред читаво друштво. Узимајући у обзир да је српски народ Козаре претрпео губитке од којих се није никада опоравио, као и сву трагедију сукоба из идеолошких разлога унутар самог српског бића, надамо се да је борба за стварање и одбрану Републике Српске највећим делом једном заувек била превазилажење несрећних подела из прошлости. У складу са савременим методолошким постулатима историјске науке, меморијализације, те политике памћења, предлажемо подизање православног крста и спомен-плоче од белог мермера (90 цм × 60 цм) израђене од мљечаничког камена за подножје ради уклапања у окружење, уз потпуно поштовање важеће законске легислативе.”
Текст натписа са спомен-плоче (Верно оригиналу) и потписници
ЗА ПОКОЈ ДУША ПРАВОСЛАВНИХ СРБА КОЈЕ НА ОВОМ ПОДРУЧЈУ, ОД ПОЛОВИНЕ 1941. И ПОЧЕТКОМ 1942. ГОДИНЕ, ПОБИШЕ СЛЕДБЕНИЦИ ЕКСТРЕМНИХ ЦИЉЕВА КОМУНИСТИЧКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ. ПОРЕД ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА У НДХ И ПОГИБИЈА УСТАНИКА, БИЛА ЈЕ ТО НОВА ТРАГЕДИЈА МУЧЕНИЧКОГ СРПСКОГ НАРОДА БОСАНСКЕ КРАЈИНЕ.
Љ. Г. 2025. УЗ ПОМОЋ ДОБРИХ ЉУДИ ЗНАМЕН ПОДИГОШЕ ИНИЦИЈАТОРИ: КЊИЖЕВНА ЗАЈЕДНИЦА „ВАСО ПЕЛАГИЋ“ БАЊА ЛУКА И СПКД „ПРОСВЈЕТА“ ОО КОЗАРСКА ДУБИЦА.
Предлажемо да Српска православна црква, надлежна епархија и парохија, преузме праксу одржавања годишњег парастоса на овом локалитету, што треба да буде подстрек за јавну дебату и одговорнији однос целог друштва према овој теми.
Потписници (29. 8. 2025. године):
· Проф. др Вељко Ђурић Мишина
· Др Немања Девић
· Мр Марко Јанковић, кустос
· Борис Радаковић, кустос-историчар
· Мр Предраг Лозо
Козара припада чињеницама: Прошлост мора проговорити
Козара није комунистичка. Није ни антикомунистичка. Козара је пре свега, гробница једног народа. И историјско место на којем су се сударили окупација, усташки терор, отпор, револуција, идеологија, страх, освета и борба за преживљавање.
Нови бетонски споменик на Патрији (Козара), подигнут на месту некадашњег девастираног спомен-обележја које је деценијама служило као кућица за активну трафо-станицу. Објекат представља савремени концептуални хибрид на којем су у бетон утиснути и идеолошки супротстављени симболи – партизанска петокрака и крст са четири оцила
„Свака политичка елита жели да будућим генерацијама остави трагове о свом времену. Тако су и југословенски комунисти о својој (партизанској) револуцији и жртвама оставили безброј споменика различитих димензија али са текстом препознатљивог садржаја.
Савремена елита такође сматра да и она треба да остави трага. Њихове намере нису чисте јер најчешће скрнаве туђа спомен-обележја. Можда не знају да не треба мешати симболе па испод петокраке стављају оцила. То је непримерено и неукусно. Уосталом, ако баш хоће своје нека праве нове споменике.“-написа један уважени историчар.
Ово је мешање баба и жаба. Уништити изворни споменик, који је био спомен-трафостаница, и направити нови са петокраком и крстом са четири оцила, класичан је пример десних скретања у партији. О томе сам писао више пута.
„Његово српство“ је јединица мере, а досељено становништво из четничких крајева је себе, уз нашу помоћ, преваспитало тако да су сада толико десно да би – да је којим случајем у функцији – на Голом отоку завршили.
Зато је опасно Козару затворити у било коју једну политичку формулу. Не треба рушити један мит да бисмо направили други. Треба отворити архиве. Вратити имена. Саслушати сведоке. Упоредити спискове. Истражити јарке. Истражити гробнице. И сваког човека вратити тамо где му је место. У историју. Без обзира на то да ли је његова прича некоме данас политички погодна. Јер историја није ничија приватна својина. Она припада чињеницама.
И зато прошлост мора проговорити.
Козара нас и данас, осамдесет четири године касније, приморава да раздвојимо оно што је деценијама било спајано. Жртву од политичке употребе жртве. Историју од мита. Памћење од пропаганде. И човека од идеолошке етикете.
Јер када једном дозволимо да нам други објасне кога смемо жалити, а кога морамо заборавити, онда смо већ предали најважнији део сопствене историје.
Зато прошлост мора проговорити. Не да би се некоме осветила. Него да би се коначно знало. Ко је страдао. Ко је преживео. Ко је наређивао. Ко је извршавао. И ко је после свега тога писао „историју“ и постављао биљеге. И ко баца сугреб по Широкој Луци!
На прву: Паркинг за шумске камионе
Спомен чесма у Грабовом јарку, некад
У СЉЕДЕЋЕМ, СЕДМОМ НАСТАВКУ:
ДЈЕЦА У РАТНОМ ВИХОРУ И АНАТОМИЈА ГЕНОЦИДА: КАКО ЈЕ НАСТАО СЦЕНАРИО „ДЈЕЦА КОЗАРЕ“
Од стварне судбине козарске дјеце, њиховог одвођења и страдања, до начина на који је њихова трагедија касније претворена у књижевни и филмски сценарио.
Посебно ћемо отворити питање „Дјеце Козаре“ и филма „Златни рез 42“, Лордана Зафрановића, шта је историјско свједочанство, шта умјетничка интерпретација, а шта је током деценија постало дио ширег југословенског филмског памћења о Козари.
Јер када говоримо о Козари, најприје морамо чути оне који су били најмањи.
А њихова прича није само филмска прича.
Она је једно од најстрашнијих свједочанстава о судбини Поткозарја 1942. године.
У ПРЕТХОДНОМ, ПЕТОМ НАСТАВКУ
У петом дијелу фељтона пратили смо путеве страдања послије козарске офанзиве — ратне заробљенике, депортације и судбине оних који су преживјели први удар козарског пакла.
Али једна од најстрашнијих страница те трагедије, “десних скретања”:
Фотографије: Лична архива Зорана М. Коса / Наведени историјски извори и институције-власници
