Наши краваташи машу нашим, а наш маше њима!
Смију се са плаката, смију се са билборда, смију се са стубова и бандера, а понеки се, ако треба, насмију и са нечега што још није ни постављено. Све је насмијано, све је свечано, све је пуно „достојанства“
Пише: Славко БАСАРА
Много меде, а мало меда врца!
Долазе нови парламентарни избори у Републици Српској, а са њима и један посебан феномен: наши краваташи!
Не зна се ко је љепше испеглао кошуљу, ко је боље намјестио кравату, ко је озбиљније намрштио чело, а ко је увјерљивије загледао у даљину. Са билборда гледају нас лица која су, изгледа, управо открила шта је Република Српска, па су одлучила да нам то саопште са сваке бандере, сваког зида и сваке јавне површине.
Машу они нама. А машу и нашем, наш маше и њима!
Наши краваташи!
Смију се са плаката, смију се са билборда, смију се са стубова и бандера, а понеки се, ако треба, насмију и са нечега што још није ни постављено. Све је насмијано, све је свечано, све је пуно „достојанства“.
Само народа све мање има на тим „монтираним“ фотографијама.
Народ је, изгледа, остао иза билборда.
А на билборду – кравата.
Кравата лијево, кравата десно, кравата испред, кравата иза. Кравате различитих боја, различитих странака и различитих обећања, али некако све истог кроја.
Јер изборна сезона има своја правила.
Прво се обуче одијело.
Онда се намјести кравата.
Онда се стане испред заставе.
Па се каже: „За нашу Републику!“
И ту се прича (не)завршава.
До сљедећих избора.
Јер треба признати – много меде, а мало меда врца!
Са свих страна стижу поруке о бољој будућности, новим путевима, снажној економији, младима који остају, породицама које се враћају, инвестицијама које само што нису стигле и напретку који је, изгледа, заглавио негдје на путу између два изборна циклуса.
Све је то лијепо. Нарочито на плакату. Тамо је све могуће.
Тамо је и платa већа, и пензија сигурнија, и омладина остаје, и фабрике раде, и путеви су нови, и сви се воле.
Само што плакат нема питање: „А шта би од свега овога између два избора?“
То питање не стане у слоган.
Не стаје ни на билборд.
А поготово не иде уз кравату.
И зато нам се чини да је цијела Република Српска ових дана постала један велики модни каталог политичких одијела и различитих кравата.
Ко је у тамноплавом – озбиљан је.
Ко је у сивом – искусан је.
Ко је у бијелој кошуљи – народски је.
Ко нема кравату – можда још није стигао да је купи.
А ко је већ ставио кравату – тај је, по свему судећи, спреман да сабира гласове.
Само нико да сабере оно најважније: колико је народа отишло? Колико их је остало? Колико младих планира да оде? Колико обећања је испуњено? Колико је пута народ слушао исту причу? И колико још пута треба да чује: „Само још овај пут.“
А онда дође она наша стара: „Док Курта не сјаши, Мурта не узјаши.“
Само се понекад промијене Курта и Мурта. Седло увијек исто!
Промијене се кравате. Промијене се боје плаката. Промијене се слогани. Промијене се позиције.
А народ?
Народ остане народ. И гледа како се његови представници са бандера смију њему у лице, убјеђујући га да је баш њихов осмијех онај који ће му донијети бољи живот.
Зато су ови избори, бар по количини кравата, већ добијени. Само још да се види шта ће бити са животом испод тих кравата. Јер Републици Српској не требају само људи који ће јој махати са билборда. Требају јој људи који ће нешто урадити кад се билборди скину.
До тада остаје нам да гледамо:
Наши краваташи машу нашим, а наш маше њима!
Мурта намјешта кравату да узјаши, а Курта никако да сјаши.
А народ? Народ ће опет на изборе.
И зато, на крају, остаје само она стара, горка и помало безобразна:
ЈАДНА МАЈКО – СВАТОВА ЈАДНИХ!
ФОТО: Српскопитање
