Од Кочевја, Зиданог Моста до Голог отока: Анатомија Титовог терора (I дио)
Пише: Спасоје ТОМИЋ, магистранд историје
Историја југословенског комунистичког режима не мери се само победама на бојном пољу нити манифестацијама лажног братства и јединства, већ пpе свега по дубоким, незацељеним ранама које су остале у колективном памћењу српског народа. У средишту читавог овог система зла, као врховни арбитар живота и смрти, стојао је Јосип Броз Тито. Његова политичка и војна диктатура представља кључну спону која повезује масовне покоље из 1945. године са казаматима Голог отока након 1948. године, чинећи то једном јединственом, непрекинутом спиралом партијског терора.
Титов печат на крваво пролеће 1945: Системско затирање неистомишљеника
Крај Другог светског рата у Југославији није донео слободу, већ успостављање најсуровијег вида идеолошке тираније чији је архитекта био лично Јосип Броз Тито. Уздајући се у апсолутну моћ и подршку коју је имао, комунистички врх је по завршетку рата свесно отворио странице најстрашнијих злочина у нововековној историји. Без судских процеса, по кратком поступку и уз директна наређења партијског и војног врха на челу са Титом, извршена је масовна ликвидација десетина хиљада припадника равногорског покрета, српских сељака, домаћина и интелектуалаца.
Места попут шума око Кочевја, стратишта широм Словеније и Зиданог Моста постала су симболи масовног убијања где је жртвама одузето чак и право на гроб. Тито је кроз свој апарат моћи уклонио свакога ко је могао бити носилац другачије политичке мисли. Посебан удар био је усмерен на српску интелектуалну и политичку елиту, чији је циљ био да се српски народ обезглави. Најбољи и најтрагичнији пример за то је судбина Драгића Јоксимовића, истакнутог правника и демократског политичара. Његово мучење и смрт у затвору представљају директну последицу Титове политике обрачуна са сваким ко се осмелио да брани правну државу и демократске принципе против бољшевичке аждаје.
Година 1948: Исти владар, иста матрица, нове жртве
Када је 1948. године дошло до историјског сукоба између Јосипа Броза Тита и Информбироа, односно Стаљина, многи наивни посматрачи су помислили да се југословенски диктатор окреће демократији. Ипак, стварност је била потпуно другачија. Тито је показао да његов проблем са Стаљином није био идеолошке природе у смислу демократизације, већ искључиво питање коме ће се покорити и ко ће држати апсолутну власт.
Исти онај Тито који је 1945. године без милости слао у смрт „класне непријатеље“, сада је са потпуно истом суровошћу ударио на своје дојучерашње најверније другове и истакнуте партијске кадрове. Они који су због своје догматске оданости Москви одбили да се повинују његовом ауторитарном вођству, доживели су једнаку судбину као и антикомунисти неколико година пре њих. Тито је наредио отварање концентрационог логора на Голом отоку, где су примењене најмонструозније методе физичке и психичке дехуманизације. Разлика у односу на 1945. годину била је само у томе што се уместо кратких цеви и јама сада користио систем међусобног шпијања, физичког насиља, уништавања психе и принудног „преваспитавања“ сопствених грађана.
Непрекинута спирала злочина
Злочини почињени на крају рата и они који су уследили након 1948. године нису били никакви случајни испади система, нити ексцеси појединаца на терену. Они су директни производ политичке воље и владавине Јосипа Броза Тита. Од хладнокрвних ликвидација на Зиданом Мосту и ликвидације српских интелектуалаца попут Драгића Јоксимовића, па све до пакла Голог отока, простире се једна иста крвава нит Титовог тоталитаризма. Суочавање са овом историјском истином о улози Јосипа Броза Тита у систематском уништавању неистомишљеника представља основни услов за морално оздрављење друштва и повратак историјске правде.
ФОТО: фејсбук
