СДС пред огледалом: странку нису срушили други, урушава се сама

Пише: Српско питање

Српска демократска странка доживјела је изборни пораз, али је још важније оно што се догодило непосредно послије избора.

Умјесто анализе резултата, разговора о одговорности и покушаја да се сачува јединство, услиједили су међусобни обрачуни.

Предсједник СДС-а Бранко Блануша донио је одлуку о искључењу градоначелника Бијељине и једног од најпрепознатљивијих људи странке Љубише Петровића. Као образложење наведено је кршење страначких одлука и јавна подршка кандидатима других политичких организација. Коначну одлуку о искључењу треба да донесе Главни одбор.

А онда је стигла контраофанзива.

Александра Пандуревић затражила је оставку Блануше, док је бијељински СДС стао иза тог захтјева. Пандуревићева је поручила да је СДС први пут у историји пао на треће мјесто и да је изгубио 36.000 гласова, те да предсједник странке мора да сноси одговорност.

Тако је СДС, само дан након избора, дошао у ситуацију у којој се више не расправља само о томе зашто је изгубио изборе, него и о томе ко ће контролисати странку након пораза.

И ту је суштина.

НИЈЕ ПРОБЛЕМ САМО У БЛАНУШИ

Било би сувише једноставно све свести на Бранка Бланушу.

Чак и ако се прихвати критика да је резултат странке лош, да је кампања била недовољна или да је предсједник морао да понуди оставку, остаје једно питање:

Како је могуће да једна странка са толиком историјом, инфраструктуром и политичким искуством после избора прво крене у искључивања и међусобне оптужбе?

Одговор није у једном човјеку.

Одговор је у систему односа који је годинама грађен унутар СДС-а.

И ту долазимо до много важнијег имена — Милана Миличевића.

Градоначелник Теслића и бивши предсједник СДС-а није бранио Петровићево понашање без резерве. Напротив, рекао је да може да нађе много мана и Љубиши Петровићу, другима, па и самом себи.

Али је истовремено упутио једну од најозбиљнијих критика садашњем руководству.

„Не гради се у Српској демократској странци ауторитет чисткама и искључењима“, поручио је Миличевић, уз захтјев да Блануша повуче одлуку о искључењу Петровића и сазове Главни одбор и Скупштину странке.

Миличевић иде и корак даље. Он сматра да је, након изборног резултата који оцјењује као историјски минимум за СДС, одговорност требало да буде прва тема и да предсједник и руководство понуде оставке.

Посебно је важна његова оцјена да је његова ранија оставка, коју је поднио покушавајући да очува јединство странке, умјесто помирења „продубила јаз унутарстраначких струја“.

То је реченица која заслужује да буде прочитана више пута.

Јер ако бивши предсједник странке каже да је јаз између унутарстраначких струја продубљен, онда више није могуће говорити само о једном конфликту.

Говоримо о структурном проблему.

ПАНДУРЕВИЋЕВА ОТВАРА ДРУГУ ФРОНТУ

Још директнија била је Александра Пандуревић.

Она не говори само о изборном поразу. Она каже да су проблеми СДС-а почели „ударом на Милана Миличевића“.

То је веома значајна политичка теза.

Према њеном тумачењу, Петровић није узрок проблема, већ једна од посљедица ширег сукоба. Пандуревићева поставља питање да ли је Петровић крив за пораз Маринка Божовића у његовом родном селу или за разлику у резултатима коју су поједини кандидати СДС-а остварили у различитим срединама.

Њена порука је јасна: не може се сва кривица за изборни пораз пребацити на једног човјека.

Пандуревићева тврди и да је лично упозоравала Бланушу на могући лош резултат, те да је бијељински СДС више пута упозоравао руководство.

Другим ријечима, данас унутар СДС-а постоје двије потпуно различите верзије исте приче.

По једној, Петровић је човјек који је прекршио страначку дисциплину и подржао туђег кандидата.

По другој, Петровић је само најновија жртва сукоба који је почео много раније, још са обрачуном са Миличевићем.

А између те двије верзије више нема простора за привид јединства.

ТРИ ЦЕНТРА МОЋИ

Када се посматрају посљедњи догађаји, све више се види да се СДС не понаша као једна компактна политичка организација.

Поједностављено речено, могу се препознати најмање три политичка центра.

Први је круг око садашњег руководства и Блануше, који инсистира на дисциплини, страначким одлукама и одговорности чланова према званичној политици странке.

Други је бијељински блок око Петровића и људи који сматрају да је он постао један од најјачих опозиционих политичара на терену и да се његова популарност не може потчинити страначким обрачунима.

Трећи је круг људи који су политички блиски Миличевићу и који сада све отвореније доводе у питање начин на који је садашње руководство преузело и водило странку.

То не значи да сви ти људи имају идентичне политичке ставове.

Напротив.

Али имају једну заједничку тачку: сви су постали дио различитих центара унутар исте странке.

И зато је ријеч „кланови“, колико год звучала тешко, све теже избјећи као опис политичке стварности.

НАЈВЕЋА ГРЕШКА: СВАКИ ПРОТИВНИК ПОСТАЈЕ НЕПРИЈАТЕЉ

Проблем СДС-а није само у томе што се његови људи не слажу.

У демократској странци неслагање је нормално.

Проблем настаје онда када неслагање престане да буде политичка расправа и постане борба за преживљавање унутар странке.

Тада се више не поставља питање:

Шта је најбоље за СДС?

Него:

Ко је наш, а ко њихов?

То је пут у самоуништење.

Умјесто да се након пораза прави озбиљна анализа — гдје је изгубљено 10.000, 20.000 или 30.000 гласова, зашто су поједини одбори подбацили, зашто дио опозиционих бирача није гласао за кандидата СДС-а и шта треба промијенити — странка се вратила на најстарији политички механизам:

пронађи кривца.

Прво је крив један.

Онда други.

Онда трећи.

А на крају више нико не зна ко је још у странци.

И ПЕТРОВИЋ И БЛАНУША ИМАЈУ СВОЈУ ПОЛИТИЧКУ ИСТИНУ

Важно је бити поштен и према чињеницама.

Блануша има аргумент: ако је Главни одбор донио одлуку о кандидатурама, а члан странке јавно подржава кандидата друге политичке организације, руководство може то посматрати као озбиљно кршење страначке дисциплине. Управо се то наводи као основ за Петровићево искључење.

С друге стране, Петровић тврди да је искључење незаконито и најавио је правну борбу, док је поручио: „Још није звонило, и даље траје настава! Ћераћемо се још!“

Пандуревићева, пак, тврди да одлука није статутарна и да Блануша након изборног пораза нема легитимитет да искључује најпопуларнијег човјека опозиције.

А Миличевић позива на разговор, страначке органе и очување јединства.

Све три позиције постоје.

Али управо њихов судар показује колико је СДС дубоко подијељен.

БЛАНУШИНА РЕЧЕНИЦА КОЈА ЈЕ ДОДАТНО УСИЈАЛА СИТУАЦИЈУ

Посебну политичку тежину има и став Бранка Блануше након избора.

Он је рекао да је, с обзиром на опозициони капацитет, задовољан постигнутим резултатом и да је освојио око 60.000 гласова више него што су све опозиционе странке заједно добиле за Народну скупштину.

Проблем је што се такав приступ тешко може помирити са чињеницом да је његов противкандидат Саво Минић освојио више од 272.000 гласова, док је Блануша остао на око 218.000.

Управо зато Пандуревићева и њој блиски људи не прихватају тезу о задовољавајућем резултату.

И ту више није спор само изборни резултат.

Спор је око тумачења стварности.

А када руководство и значајан дио странке више не живе у истој политичкој стварности, странка улази у фазу распада.

СДС СЕ НЕ РУШИ ОД ЈЕДНОГ УДАРЦА

Најлакше би било рећи да је СДС срушила нека друга странка.

Или СНСД.

Или Вукановић.

Или Петровић.

Или Блануша.

Али озбиљна анализа мора да буде другачија.

СДС је дошао у ситуацију да му највећи проблем више није политички противник.

Највећи проблем му је он сам.

Странка која је некада имала снагу да око једне политичке идеје окупи огроман број људи данас троши енергију на питање ко је кога искључио, ко је кога смијенио, ко је чији човјек, ко је коме окренуо леђа и ко контролише који одбор.

То није проблем једног изборног циклуса.

То је проблем политичке организације.

ЗАКЉУЧАК: СДС СЕ УРУШИО САМ ОД СЕБЕ

СДС данас изгледа као странка која није поражена само на изборима.

Она је поражена унутар себе.

Изборни резултат је био окидач. Сукоби су били припремљени много раније.

Миличевић говори о продубљеном јазу унутарстраначких струја.

Пандуревићева говори о удару на Миличевића, одговорности Блануше и подршци Петровићу.

Петровић одбацује искључење и најављује правну борбу.

Блануша инсистира на страначкој дисциплини и одлукама органа.

А између свих тих позиција стоји једна чињеница: СДС више нема јединствен политички центар.

И зато је данас тешко говорити о једном СДС-у.

Више се виде струје, групе и кланови.

Једни су уз Бланушу.

Други уз Петровића.

Трећи бране Миличевића.

Четврти покушавају да сачувају странку између тих фронтова.

А када једна странка почне да броји своје унутрашње непријатеље више него политичке противнике, њен пад више није питање избора.

Он постаје питање времена.

СДС није урушио један човјек.

СДС се урушавао сам — кроз сукобе, чистке, неповјерење, личне амбиције и борбу различитих центара за контролу странке.

И зато ће најважније питање за СДС у наредним данима бити много веће од питања ко ће бити искључен.

Питање гласи:

Може ли странка која је изгубила јединство уопште поново пронаћи заједнички политички циљ?

Ако не може, онда изборни пораз од 4. октобра неће бити узрок њеног пада.

Биће само тренутак када је пад постао видљив свима.

ФОТО: Српскопитање