Ердутски споразум и српска безбједност на удару

Загреб подиже војно упориште у Барањи

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

Одлука хрватске Владе да обнови и прошири некадашњу касарну „Коста Нађ“ која је уједно преименована у војарну „Бан Јосип Јелачић” у Белом Манастиру, са планираним капацитетом за смјештај до 800 припадника Оружаних снага Републике Хрватске, отвара озбиљна питања о безбједносним намјерама Загреба у пограничном подручју према Републици Србији.

Оно што хрватски званичници представљају као улагање у војну инфраструктуру и „повратак војске“ у Барању не може се посматрати издвојено од ширег политичког и безбједносног контекста. Нарочито забрињава чињеница да се војно присуство јача у подручју које је прошло кроз посебан процес посљератне мирне интеграције, уз међународне гаранције мира и заштите права српског и другог локалног становништва.

Према званичним подацима хрватског Министарства одбране, прва фаза пројекта предвиђа услове за смјештај 200 војника, док је у другој фази планирано достизање пуног капацитета од 600 до 800 припадника оружаних снага. Хрватски министар одбране Иван Анушић повратак војске у Бели Манастир изричито је представио и као питање безбједносног значаја.

Дакле, војни значај овог пројекта не произлази из туђих претпоставки, већ и из образложења самог Загреба.

ЕРДУТСКИ СПОРАЗУМ НИЈЕ БИО ДОЗВОЛА ЗА ЗАБОРАВ СРБА

Ердутски споразум из новембра 1995. године а са имплементацијом тек 1998. омогућио је тзв. мирну интеграцију (по хрватском наративу „реинтеграцију“) Крајишког Подунавља одн. Источне Славоније, Барање и Западног Срема у уставноправни поредак Хрватске. Његов значај није био само у преносу управе, већ и у успостављању услова за мир, повратак избјеглих и расељених, заштиту људских права и очување безбједности становништва.

Споразум је предвидио ДЕМИЛИТАРИЗАЦИЈУ током прелазног периода под управом УНТАЕС-а. Управо зато Загреб мора да пружи јасне одговоре о безбједносној логици овог пројекта и његовим посљедицама за регионално повјерење.

Мирна (ре)интеграција није била дозвола да се занемаре права српског народа, нити да се историјска питања затворе док се положај Срба препушта политичкој самовољи већине.

Хрватска је дужна да поштује преузете међународне обавезе и права српског конститутивног народа а сада националне мањине. Та обавеза не престаје завршетком мандата УНТАЕС-а, нити се може свести на формалне гаранције записане у документима.

Зато се оправдано поставља питање: док Загреб у Барањи планира војни објекат капацитета до 800 припадника оружаних снага, шта конкретно предузима да би Срби у тој области могли да сачувају свој национални, културни, језички и политички идентитет?

СРБИ У БАРАЊИ: ПРАВА НА ПАПИРУ, НЕИЗВЈЕСНОСТ У СТВАРНОСТИ

Положај Срба у независној републици Хрватској не може се оцјењивати само на основу уставних одредби и званичних изјава. Неопходно је сагледати и стварно остваривање мањинских права, заступљеност у институцијама, могућност употребе српског језика и ћирилице, као и услове за очување културног насљеђа и опстанак српских заједница.

За српски народ у Барањи војно јачање Загреба представља додатни разлог за опрез, нарочито уколико није праћено видљивим и дјелотворним мјерама за јачање повјерења и равноправности.

Нико не може озбиљно тврдити да само постојање касарне доказује намјеру застрашивања српског становништва. Али исто тако нико нема право да одбаци питања о политичким порукама, безбједносним посљедицама и ширем контексту у којем се ова одлука доноси.

Срби у Барањи не смију бити сведени на статистичку категорију, нити њихова будућност смије зависити од тога колико је Загреб спреман да њихова права заиста поштује, а не само декларативно признаје.

ЗАГРЕБ – ТИРАНА – ПРИШТИНА: ВОЈНА САРАДЊА КОЈА ЗАСЛУЖУЈЕ ОЗБИЉНУ ПАЖЊУ

Посебну димензију цијелој ситуацији даје продубљивање војне сарадње Хрвата и Албанаца.

Дана 18. марта 2025. године, представници одбране ове три стране потписали су у Тирани заједничку декларацију о сарадњи у области одбране и безбједности. Документ предвиђа јачање одбрамбених способности, сарадњу у војној индустрији, унапређење војне усклађености и подршку укључивању Приштине у регионалне и евроатлантске безбједносне иницијативе.

То више није претпоставка о политичкој блискости, већ документована чињеница о институционализованој војној сарадњи.

У таквим околностима, јачање војног присуства Хрватске у Барањи има значај који превазилази локалне инфраструктурне радове. Србија има право да прати развој војних капацитета у свом непосредном окружењу и да процјењује њихове могуће посљедице по сопствену безбједност.

Није доказано да су изградња касарне и сарадња Загреба, Тиране и Приштине дио јединственог оперативног плана против Србије. Ипак, њихово истовремено посматрање оправдава озбиљну безбједносну анализу, нарочито имајући у виду отворена питања положаја Срба на Косову и Метохији и дуготрајну нестабилност у региону.

Србија не смије да затвара очи пред промјенама у свом безбједносном окружењу, али ни да прихвата да се сваки војни потез њених сусједа проглашава безазленим само зато што је формално од стране њих самих представљен као одбрамбени.

БАРАЊА НИЈЕ САМО ВОЈНА ЛОКАЦИЈА – ТО ЈЕ И ПИТАЊЕ СРПСКОГ ИСТОРИЈСКОГ НАСЉЕЂА

Барања има сложену историју и не може се посматрати искључиво кроз данашње административне границе. Послије Другог свјетског рата накнадно (ван АВНОЈ-а) је припојена новоформираној југословенској социјалистичкој републици Хрватској у оквиру југословенског федералног поретка, док је током рата деведесетих била дио подручја под контролом српских власти у Источној Славонији, Барањи и Западном Срему као интегрални дио Републике Српске Крајине.

Ердутски споразум омогућио је да се ово подручје преда под хрватску управу мирним путем 1998. године, без нове војне офанзиве и уз међународни надзор. Управо зато тај процес мора остати подсјетник на обавезу да се политичка питања рјешавају мирно и да се права становништва не третирају као споредна ствар.

Ниједна држава не може градити трајну стабилност на игнорисању историјског насљеђа, дискриминацији мањина или стварању атмосфере у којој се један народ осјећа као непожељан на простору на којем живи одвајкада.

Умјесто да војно јачање прати јасна политика помирења, равноправности и повјерења, Загреб шаље поруку да ће о безбједносној архитектури овог простора одлучивати прије свега хрватским интересима. Таква политика не доприноси повјерењу, већ продубљује сумње и додатно оптерећује односе са Србијом.

СРБИЈА МОРА ДА ЗАХТИЈЕВА ОДГОВОРЕ

Питања која произлазе из овог пројекта не смију бити гурнута у страну.

Зашто се баш сада приступа обнови и проширењу војног објекта оваквог капацитета у пограничном подручју? Каква ће бити његова стварна оперативна улога? Како се овај пројекат уклапа у шире безбједносне планове Хрватске? И да ли ће Загреб истовремено показати исту одлучност у заштити права српске заједнице, њеног културног насљеђа и могућности да опстане на својим огњиштима?

То су легитимна питања на која јавност има право да добије јасне одговоре.

Србија не тражи сукоб, али има обавезу да штити своју безбједност, свој народ, своје сународнике и своје националне интересе. Исто тако, Срби у Барањи имају право на достојанствен живот, равноправност и сигурну будућност – без обзира на то какве војне и политичке планове доноси Загреб.

Ердутски споразум био је пут ка миру, а не дозвола за заборав постојања српског народа. Мирна интеграција посљедњег дијела Српске Крајине под Загреб није била одрицање од права Срба, нити пристанак да се њихова судбина препусти политичким интересима Загреба.

Ердутски споразум није био само билатерални политички договор Загреба и локалних Срба – његово спровођење било је под међународним надзором УН, уз конкретне обавезе у погледу људских права, безбједности и мирне интеграције.

Када се у непосредној близини Србије планира војни објекат за стотине припадника оружаних снага, а истовремено се продубљује одбрамбена сарадња Загреба, Тиране и Приштине, одговорна политика налаже будност, озбиљну анализу и јасно постављање питања.

Српски народ има право на мир, безбједност, равноправност и опстанак. То право не може бити потиснуто ни војним инвестицијама, ни политичким декларацијама, ни покушајима да се питања српског народа прогласе затвореним.

ФОТО: фејсбук