Бањалучанин Динко Грухоњић – аутономаш који Србију посматра као проблем

Професор, медијски активиста и политички противник српског државотворног концепта

Пише: Српскопитање

Од Бањалуке до Новог Сада, од новинарства до универзитетских катедри. Ко је Динко Грухоњић, какав је његов политички профил и зашто његови ставови о Војводини, Србији, СПЦ и српском националном идентитету изазивају толико полемика?

Постоје јавне личности које критикују власт, постоје они који се не слажу са државном политиком, али постоје и они чије политичке идеје отварају много озбиљнија питања о будућности државе. Динко Грухоњић годинама је једно од најконтроверзнијих имена српске медијске и академске сцене.

Рођен у Бањалуци 1970. године, професионални успон изградио је у Србији. Нови Сад постао је његова професионална адреса, Филозофски факултет мјесто академског ангажмана, а медијске организације платформа са које је годинама учествовао у обликовању јавног мњења.

Био је предсједник Независног друштва новинара Војводине, програмски директор тог Удружења, главни и одговорни уредник портала VOICE и један од уредника портала Аутономија.

Међутим, његов професионални успон само је један дио приче. Други дио је његов политички свјетоназор.

АУТОНОМАШКА ИДЕОЛОГИЈА – ГДЈЕ СЕ ЗАВРШАВА ВОЈВОЂАНСКА АУТОНОМИЈА, А ПОЧИЊЕ ПИТАЊЕ ДРЖАВЕ?

Грухоњић се јавно изјашњавао као аутономаш. У интервјуу за Радио Слободна Европа 2013. године говорио је о политичким захтјевима за јачањем аутономије Војводине, али и о појави идеја о њеном отцјепљењу.

Његово право да заступа такав политички концепт није спорно. Али исто тако није спорно право грађана Србије да питају какве посљедице такве политичке идеје могу имати по уставни поредак и територијални интегритет државе?

Србија је једна држава. Војводина је њен саставни дио. Покрајинска аутономија може бити предмет демократске расправе, али свака политичка иницијатива мора бити јасна у погледу својих циљева и посљедица.

Зато је важно поставити питање: да ли се иза приче о европским вриједностима и регионализацији понекад провлачи политичка идеја која додатно слаби заједнички државни оквир Србије?

ОДНОС ПРЕМА СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ И НАЦИОНАЛНОМ ИДЕНТИТЕТУ

Посебне полемике изазвали су његови јавни наступи у којима је говорио о будућности цркава и њиховој могућој претворби у пабове и друге просторе.

Такве изјаве заслужују озбиљну јавну расправу, посебно у друштву у којем Српска православна црква има дубоко историјско и културно значење.

Може се бити секуларан, критиковати црквене институције и залагати се за одвојеност цркве и државе. Али презрив однос према вјерском и културном насљеђу милиона људи није замјена за аргументовану расправу.

Српски идентитет није приватна ствар политичких активиста, нити нешто чега се друштво треба одрећи да би доказало своју европску оријентацију.

КО ОБЛИКУЈЕ МЕДИЈЕ И УНИВЕРЗИТЕТЕ?

Грухоњићев утицај превазилази универзитетску катедру. Његова дугогодишња улога у новинарским организацијама и медијским пројектима даје му значајно мјесто у јавном простору.

Ту се отвара питање идеолошког плурализма.

Да ли медији и универзитети у Србији подједнако отварају простор за различита мишљења? Да ли је могуће бити национално оријентисан, а истовремено професионално прихваћен у академским и медијским круговима? Или се један дио јавног простора претворио у затворену мрежу истомишљеника?

То су питања на која Грухоњић, као јавна личност, мора бити спреман да одговори.

ДА ЛИ ЈЕ КРИТИКА СРБИЈЕ ПОСТАЛА ПОЛИТИЧКИ ПРОГРАМ?

Србија има много проблема. Њене власти морају бити критиковане, њене институције морају бити контролисане, а њени медији морају бити слободни.

Али постоји разлика између критике власти и политичког концепта који стално доводи у питање националне и државне теме.

Није сваки противник власти непријатељ државе. Али ни сваки критичар власти није аутоматски носилац демократских вриједности.

Управо зато Грухоњићев политички и медијски ангажман треба посматрати без идеолошких привилегија. Његови ставови о Војводини, национализму, СПЦ и Србији морају бити предмет јавне анализе, а не недодирљиве истине.

СРБИЈА НИЈЕ НИЧИЈИ ИДЕОЛОШКИ ПОЛИГОН

Динко Грухоњић има право да буде аутономаш, да критикује српску власт и да заступа своје политичке идеје. Али грађани Србије имају једнако право да се тим идејама супротставе.

У једној озбиљној држави нико не може бити власник медија, универзитета, историје или политичке истине.

Зато питање није да ли Грухоњић има право на своје ставове. Има. Питање је зашто би његови ставови били изузети од критике и зашто би аутономашки концепт био представљан као једини прихватљив поглед на будућност Војводине и Србије.

Државни интереси Србије нису исто што и интереси било које власти, али нису ни предмет политичког експериментисања било које идеолошке групе.

Србији су потребни слободни медији, независни универзитети и плурализам. Али потребна јој је и јасна свијест о сопственом државном континуитету, територијалном интегритету и националном идентитету.

А они који желе да мијењају њен политички и друштвени модел морају бити спремни да своје идеје бране аргументима пред грађанима.

Ниједан професор, новинар или политички активиста није изнад Србије и њених грађана.

КО ЈЕ ЗАИСТА ВЛАСНИК МЕДИЈСКЕ И ЈАВНЕ СЦЕНЕ?

Најважније питање није да ли је Динко Грухоњић противник неке власти. То је његово право.

Питање је да ли се у медијима и на универзитетима ствара простор за дијалог или се политички активизам представља као једина морално прихватљива позиција.

Нико нема право да присваја универзитет. Нико нема право да приватизује новинарство. Нико нема право да сопствени идеолошки став проглашава општом истином.

Ако се неко залаже за слободу медија, онда мора прихватити и слободу оних који мисле супротно од њега. Ако тражи академску аутономију, онда мора прихватити и право на аргументовану критику сопственог рада.

Динко Грухоњић има право на своје ставове. Али нема право на имунитет од јавне критике.

Србија не мора да се одриче своје историје да би била демократска, нити мора да прихвати било чију идеолошку матрицу да би била слободна.

И можда је управо то најважнија порука ове расправе: држава није приватна својина политичара, али ни универзитет и медији нису приватна својина професора, новинара или невладиних организација.

Србија припада својим грађанима. И они имају право да питају ко обликује њихову јавну свијест, у чије име то ради и са каквим аргументима.

ФОТО: Српскопитање